Влада Републике Србије
Пише: Марија Н. Поповски (Блог о социјалном укључивању)
Насиље је у свим својим формама свеприсутно у нашем друштву. И поред развијеног регулаторног оквира, чини се да су норме и вредности које оправдавају насиље чврсто укорењене у нашем друштву. Деца су због свог узраста и недовољне зрелости посебно рањива на различите облике насиља. Глобалне процене указују да је неком облику насиља сваке године подвргнута милијарда деце. Бројне студије које се баве последицама насиља над децом указују да су ефекти дуготрајни. Евидентиран је негативан утицај насиља на развој мозга, ментално здравље, социјалне релације, као и бројне тешкоће у развоју потенцијала детета и његовог/њеног укупног друштвеног функционисања.
Глобална коалиција за заштиту деце од насиља наглашава да на насиље утиче неколико важних фактора који могу бити на нивоу индивидуе, односа са другима, заједнице и друштва у целини. Кључни друштвени фактор који децу може учинити још рањивијим јесу родне норме које, са једне стране могу да смање значај улоге девојчица и жена у друштву, а са друге да повећају шансе да дечаци и мушкарци почине насиље. Подаци указују да се свако четврто дете суочило са физичким насиљем, а да свака пета девојчица и један од 13 дечака трпи сексуално злостављање.
Истраживање које је UNICEF спровео 2017. године показује да је домаћем систему око 8% деце пријавило да је доживело сексуално злостављање, док Прва национална студија о друштвеном проблему сексуалног злостављања деце из 2015. године указује да је 10,8% деце узраста од 10 до 18 година пријавило да је доживело сексуално насиље као и да 10.6% познаје некога са оваквим искуством. Ипак, студија указује да је сексуално насиље и даље табу тема, да је број пријављених случајева много мањи од стварних случајева и да званична статистика не осликава реално стање. Поред тога, жртве се ретко оснаже да проговоре, а и када се након неколико година оснаже, буду обесхрабрене бројним питањима: зашто нису раније пријавиле, зашто и како то да никоме до тада нису рекле, зашто баш сада то износе, шта желе да постигну и слично. Постављају најчешће она питања које жртве и саме годинама врте у својим главама, којих се плаше јер и саме осећају кривицу за то што се догодило, али и одбацивања околине, неразумевања, етикетирања. Веома ретко се жртвама верује, често наилазе на осуду и веома ретко се њихов глас истински разуме. Чини се да ће проћи још много времена док као друштво бар престанемо да осуђујемо и етикетирамо жртве!
Социјалним радницима/ама је део посла да се баве насиљем као феноменом, било да је реч о практичном или истраживачком сегменту. Учење о врстама насиља, теоријској заснованости, карактеристикама и концептима је важно како би се разумело утемељење овог феномена, Ипак, главна сазнања долазе онда када се у пракси суочите са случајевима насиља, када кренете практично да се бавите овом темом, учите од искуснијих колега и колегиница, изучавате најбоље интервенције и начине на које можете обезбедити подршку детету, али и преиспитујете своје ставове и уверења. Оно што сам научила током рада са децом која су искусила неки облик насиља јесте да је недовољно бавити се само реакцијом. Професионалци који долазе у контакт са децом која су потенцијалне жртве морају да осигурају да увек постоји одговор који ће детету обезбедити сигурно окружење и заштиту, али је поред тога важно да имају у виду факторе који доприносе насилном понашању, било да је реч о школи, породици, широј друштвеној заједници, како би се омогућило превентивно деловање.
Насиље је неисцрпна тема којој се може приступити из различитих углова, али оно на шта бих овде скренула пажњу јесте улога тајни које често утиру пут насилним понашањима, а о којима деца углавном имају позитивне представе. Оно што и литература и пракса потврђују јесте да се под велом тајне неретко одиграва сексуално злостављање деце. А како деца заправо перципирају тајне? За децу су тајне најчешће одраз лојалности и потврда другарства, оно што учвршћује однос. Одати тајну би значило изневерити пријатеља. Тајну деца деле са неким у кога имају поверења, ко је близак и важан. И онда, када дете интегрише у своје искуство овакав концепт чувања тајне, без преиспитивања, оно сваку тајну која долази од стране особе од поверења доживљава озбиљно, чува и штити. На једној едукацији на којој сам учествовала а која се бавила превенцијом сексуалног злостављања, водитељка је објашњавала да је важно да деца разумеју разлике између сигурне и штетне тајне (safe and unsafe secrets). Указала је да родитељи и деци блиске особе најчешће уче децу да се чувају непознатих људи, пролазника, да са њима не улазе у разговор, да их не следе и не узимају ништа од непознатих људи, а да пракса показује да се у више од 90% случајева сексуалног злостављања као злостављачи појављују управо особе које дете познаје, које су му блиске и којима верује. Они са дететом граде однос поверења, а чин сексуалног злостављања постаје заједничка тајна коју дете не сме да открије. Поред тога, веома често уверавају дете му/јој нико неће поверовати уколико ода тајну или да ће му/јој бити речено да је сам/а крив/а за то.
Дакле, веома је важно научити децу да постоје штетне и сигурне тајне, а пре свега то да су штетне тајне оне чији исход може бити тужан или застрашујући; због којих се дете може осећати узнемирено, несигурно, непријатно или повређено; оне за које дете верује да ће трајати дуго, најчешће заувек, и оне које се деле само са једном особом која је детету забранила да било којој другој особи прича о томе. Са друге стране, како тајне које су обележје детињства не би имале само негативну конотацију, једнако је важно едуковати децу шта су то сигурне тајне како би могли да направе разлику и потенцијално заштите себе. Сигурне тајне су оне чији је исход позитиван и због којих се дете осећа срећно или узбуђено, да се сигурна тајна чува кратко и да је могу знати и други одрасли и деца као и да се најчешће крије од само једне особе која ће такође ускоро сазнати.
Сигурност деце је одговорност свих нас и то би требало да буде императив сваког појединца, заједнице и друштва које поштује права детета! Када говоримо о насиљу, реакција је само један сегмент који мора да постоји како би се насиље прекинуло и жртвама пружила адекватна подршка на путу опоравка. Други важни сегменти јесу подизање свести и превенција. Подизање свести у нашем друштву је тежак посао, али посао који мора да се одвија непрекидно и на свим нивоима како би насиље престало да се оправдава најразличитијим разлозима попут културолошког контекста, пола, рода и слично. Посебно је важно подизати свест о сексуалном злостављању, кругу његовог настајања и последицама које изазива, што је у домаћим оквирима и даље табу тема и тема о којој се нерадо говори.
Учење о тајнама је само један сегмент широке теме превенције сексуалног насиља. Поред тога, важно је да деца знају да сви имамо право да се осећамо сигурно у сваком тренутку, као и да увек има неко са ким можемо разговарати о било чему. Прва национална студија о проблему сексуалног злостављања деце у Републици Србији указује да се у оквиру превентивног деловања мора кренути од оних који имају моћ и одговорност, а то су одрасли. Важно је да сви професионалци који долазе у контакт са децом, а пре свега просветни радници/е, социјални радници/е, психолози/шкиње, педијатри и други здравствени радници/е буду едуковани о теми сексуалног насиља, да стекну знања и изграде вештине за рад са децом која су претрпела оваква искуства. Неопходно је скретати пажњу родитељима на то како неадекватна понашања одраслих утичу на децу. И најзад, посебно је значајно нагласити да деца никада нису крива за насиље и да она о насиљу треба да уче како би могла да препознају потенцијалне опасности и да се заштите.
Из брошуре „Здравље је за свакога“
***
Текст „Сигурност и заштита деце од насиља је одговорност свих нас!” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Марије Н. Поповски можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар