Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Публика нас је бледо гледала. Давали смо све од себе али није било никакве реакције.
“Јако је битно да се активирате! Можете много тога променити у својој школи! Постоје бројне могућности! Не смете одустати!”
Ништа.
Након пар сати наше вике и њиховог ћутања, договорили смо се да наредни састанак одржимо за који дан… али чему? Док су, наравно у тишини, средњошколци-полазници семинара о активизму излазили из просторије, Филип и ја смо једва успевали да сакријемо наш очај.
Остали смо у сали да разменимо утиске, то јест да јадикујемо: “Има ли поенте ово да радимо? Боже колико смо се трудили и ништа нису реаговали!” Јер, након што смо се нас двојица упознали кроз ђачки парламент у гимназији, охрабрени успехом рада у парламенту имали смо велике наде и планове да покренемо што већи број младих на акцију. Ово нам је био први семинар који заједно држимо и очекивања су нам била на највишем нивоу.
Али, у том тренутку нам је једина слика била туп поглед полазница и полазника семинара. Да ли смо дошли до погрешних ученика? Да ли смо ми нешто погрешно причали? Нисмо имали појма, али нам је било јасно да смо доживели велики неуспех.
На наредни састанак су ученици дошли са… идејама. И планом акције. И жељом да раде.
Били смо збуњени: “Чекајте, па деловали сте потпуно сморено на семинару, одакле вам сад ово?”
“А, па нисмо били сморени, баш је супер било! После тога смо испред у холу пола сата причали колико нам је значило и смишљали овај план што вам сада представљамо!”
Овај пут смо Филип и ја бледо гледали: “Али, али, па седели сте у тишини… и оно, нисте уопште реаговали…”
“Ма супер је било бре!”
И ето. Док смо ми након семинара у једној просторији кукали колико живот нема смисла, они су се у исто време пар метара даље ентузијастично договарали како да примене оно што смо им причали.
Нажалост, имам такође и поприлично обрнута искустава: одржим семинар у којима свима буде видно супер, направимо бројне акционе планове, сви насмејани, оцене на евалуацији одличне, ја задовољан и… ништа. Не деси се тај план.
Или се план деси, али уз толико мог ангажмана да ми се на крају чини да је било боље да сам све урадио сâм. Учесници као да су само про форме били на семинару, без да су ишта понели са њега.
Или је то опет само моја перцепција да нису нешто научили? Јер, човек често не буде свестан на које начине утиче на друге: недавно ми је писала једна учесница семинара од пре пар година у њеној тадашњој гимназији… желела је да подели не само да јој је значило то што је учила, већ јој је посебан утисак оставило моје понашање при крају семинара – завршио бих тачно на време, спаковао свој натрпани ранац и кренуо даље. Каже, мени је wоw да ти све носиш у том ранцу, тачно у минут завршиш и идеш даље… и сад она ради исто.
Знам да тада то нисам плански радио – далеко вероватније је да сам се прикривено нервирао што морам да журим на следећу обавезу уместо да посветим време учесницима. Посебно јој нисам спомињао колико ми се иначе смучило вуцарање хиљаду ствари у ранцу. Али очигледно је њој тада било потребно да све то види, и сада је у фази када поносно све носи са собом.
Међутим, да ли је у том истом тренутку неко рекао “Боже, овај у минут завршио и отишао, могао је још мало да остане да прича са нама, зар му није стало?” Исто тако, да ли су они ученици са почетка приче, који су се након наизглед смореног става на семинару активирали, наставили да буду активни и након више година?
Овакво готово параноично преиспитивање досадашњег рада ми се доста врти ових дана по глави. Сви ти примери су ми подстрек да размишљам о томе шта, како, зашто и колико радимо да бисмо утицали на себе и своју околину. Колико оно што радимо на семинару/часу/тренингу/акцији, као и реакције учесница и учесника, имају реалне везе са ониме што они понесу одатле? Колико наши сусрети остварују дугорочну промену у њима? И каква је то заправо промена? И шта значи дугорочно?
(…)
Текст “Слика и прилика (не)успеха – I део” Реље Дерете у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар