Влада Републике Србије
Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)
Сећам се првог предавања на факултету, када нам је професорка са радним стажом од онолико година колико ја имам животног стажа (па пута два… а можда и више) рекла да најбољу могућност за потпуну социјализацију имају особе са оштећењем слуха, грубо поредећи са другим врстама хендикепа.
Исто тако, напоменула је и да најчешће потешкоће особа са оштећењем слуха потичу од тога што нису препознате, пре свега, у образовном систему.
Из свог тананог искуства говорећи, то се показало тачним.
Џеп за хендикеп
Ја имам ту срећу да мој хендикеп није видљив. Дословно и фигуративно могу да га сакријем у џеп. Већина мојих пријатеља је тек након пар година дружења сазнала за оштећење слуха, а неки још увек не знају, тако да се може рећи да се прилично једноставно сналазим у различитим околностима. Али, да не наилазим на одређене потешкоће, не бих писала текст о њима. Зато ми допусти да ти покажем тај чувени џеп за хендикеп.
Технички проблеми
У највећем броју буђења осећам се непобедиво и несаломљиво. Ипак, постоје ти ситни подсетници, мале чарке којима бивам упозорена да не смем да заборавим свог животног сапутника. Најчешћи технички проблеми на које сам до сада наилазила јесу ти да апарати, из неког свог незадовољства, направе побуну у виду пиштања. Некада нису добро подешени или је потребно прилагођавање на нове тонове и фреквенцију дечијих гласова, од чега имам главобољу. А некада ми се испразне батерије у незгодно време.
Замисли ситуацију: почиње час хемије и треба да одговараш за последњу оцену у години, ону која мења много тога. Наставница те изводи пред таблу, а теби се поквари прекидач за слух. Није пријатно, зар не?
Једном сам живела тај филм. Батерије на оба слушна апарата су се испразниле у исто време, а ја нисам имала замену. Ни једну једину… Чак и да сам хтела да изађем са часа, у близини школе није било специјализоване продавнице у којој бих их купила. Други пут ћу ти испричати исход догађаја. За сада је довољно рећи да сам напослетку научила да носим батерије са собом – независно од тога где идем и колико се задржавам… Мада морам признати да ми се поред свих мера предострожности и данас деси да их заборавим. И то баш кад су ми најпотребније.
Слушни апарати су друго име за моје уши. Оног тренутка када нису у функцији, губим самопоуздање, сигурност и осећај за стварност.
Ситуација која је почела да ми се дешава последњих пар година (и то прилично често, ако смем да приметим) јесте да ми капица слушног апарата остане у увету. У једном од таквих инцидената целу ноћ нисам спавала, чекајући да одем у амбуланту. Докторка је кренула да штампа упут за ОРЛ, што сам одбила тако што сам јој принудно пружила своју пинцету за обрве, с којом је требало да извади страно тело из уха. Већ сам имала искуства са сличним подухватима, тако да сам знала да није потребна већа интервенција. То не значи да је тренутак копања по ушима мање стресан.
Вода као импликација за страх
Не знам да ли се сећаш последњег дана школске године, када се сви ђаци опреме флашама пуних водом и јуре по дворишту, прскајући једни друге?
Или када лети пада киша, а сви клинци изјуре на улицу и врте се у круг?
Увек ми је било жао што не могу да учествујем у тим активностима без припреме у виду безбедног одлагања „својих ушију“, што није увек било могуће.
Мојим другарима никад није било довољно јасно да слушни апарати, као и сва друга технологија, не воле воду, а моји највећи страхови испољавали су се тако што сам ноћима сањала о томе да ме неко на препад убаци у реку, језеро или море.
Свакодневне активности
Не волим одлазак код фризера. Мало због чекања у реду и трачарија које ми нису интересантне, а мало више због тога што морам да скинем слушни апарат. Ако то не урадим, врло је вероватно да ће ми фризерка извући апарат из уха чешљем и он ће се откотрљати до супротног краја просторије (без трунке претеривања).
Иако искључивање из света има својих предности, прилично ме узнемирава када не знам шта се дешава око мене. Зато избегавам да слушам музику преко слушалица, посебно уколико прелазим улицу. Неколико пута сам имала успутне окршаје са аутомобилима и то ми је било довољно да схватим да су точкови бржи од мојих ногу, а не само од чула.
Корона и оштећење слуха
Највећи стрес у целој овој ситуацији представља ми ношење маски, јер не чујем када ми се неко обраћа.
Верујем да ово не представља проблем само мени, која највећи проценат говорног разумевања усмерава на читање са усана.
А ипак мени и другим особама са оштећењем слуха највише…
Зато се често сетим студенткиње са Универзитета Кентаки, о којој је написано много чланака за време првог таласа пандемије.
Она је направила маске са провидном фолијом за предео уста, како би глуве и наглуве особе могле равноправно да учествују у комуникацији.
Толико једноставно, а револуционарно.
И ако мене питаш, такве маске треба да буду у масовној употреби.
Како ти можеш да побољшаш комуникацију са особом са ошећеним слухом?
- Окрени лице ка особи док причаш и потруди се да ти лице не буде покривено микрофоном, рукама или неким другим предметима.
- Избегавај да више особа говори у исто време и, пре него што почнеш да причаш, провери да ли те особа којој се обраћаш гледа.
- Говори јасно, реч по реч, брзином која чини да говор звучи природно, али не превише брзо.
- Чујност могу умањити бука или блокаде, као што су саобраћај, одјеци или препреке у виду зидова, микрофона, аудиовизуелне опреме. Зато је важно да, уколико организујеш неки догађај, водиш рачуна о томе каква је акустика просторије – да ли је довољно гласно озвучење, какав је квалитет звука, да ли се чује ехо. Ако се ти не осећаш пријатно у таквом простору, знај са сигурношћу да неће ни особа са оштећењем слуха. Не заборави да је поред звука важно да простор буде осветљен.
- Опусти се и уживај у комуникацији. Особе са оштећењем слуха су пре свега особе.
———-
Текст „Слушалице без микрофона (појачати на максимум)” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар