Влада Републике Србије
Тео Тараниш
Канцеларија за људска и мањинска права позива младе – припаднике албанске, бошњачке и ромске националне мањине да се пријаве на Конкурс за „Програм стажирања за младе -припаднике мањина у државним институцијама у Србији“. Шестомесечни програм стажирања ће бити организован у државним институцијама у Београду, уз подршку Британске амбасаде у Београду и Холандске амбасаде у Београду.
Овако гласи оглас који сам, сасвим случајно, чуо на локалном новопазарском радију крајем октобра ове године. Иако, генерално, не реагујем одмах на овакву врсту оглашавања, наведени оглас ме је подсетио на нешто што сам негде раније прочитао. Сетио сам се да сам у дневним новинама прочитао текст , има томе можда целе две године, да млади припадници албанске националне мањине имају могућност да стичу радно искуство стажирајући у државним институцијама Републике Србије. У том тренутку, програмом су били обухваћени млади из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа како би се обезбедило њихово веће учешће у институцијама државе, а након догађаја који су се у тој области одиграли с почетка двехиљадитих. Сећам се да сам тада, читајући текст, помислио како је то сјајна идеја.
Већ од следеће године програм је проширен и обухватио је, поред припадника албанске, и припаднике ромске и бошњачке националне мањине у Србији. Такође, увећан је број стажиста и број институција у којима је могуће стажирати. Ове године број стажиста попео се на 12. Институције које су отвориле своја врата стажистима су Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Министарство културе и информисања, Координационо тело Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, Канцеларија за људска и мањинска права и, по први пут ове године, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва и Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом.
Надаље, ствари су се одвијале својим током. Пријавио сам се на конкурс који, узгред буди речено, не прописује сувише компликовану процедуру као што је то случај са конкурсима са којима се суочавају млади људи приликом потраге за послом, али свакако од кандидата захтева озбиљност и стручност. Када ово кажем, онда пре свега желим да охрабрим младе људе да у наредним годинама искористе прилику и постану део овог пројекта, без размишљања о великој процедури и проблемима који их тим поводом очекују. Након интервјуа, обавештен сам да ћи имати прилику да наредних шест месеци проведем стичући искуство у Тиму за социјално укључивање и смањење сиромаштва.
Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва (SIPRU) успостављен је при Кабинету потпредседника Владе за европске интеграције одлуком Владе Републике Србије у јулу 2009. године. Тим ради на изградњи капацитета и процеса у циљу делотворног развоја и спровођења политика социјалног укључивања у свим државним органима. Такође, Тим пружа подршку потпредседнику Владе за европске интеграције да координира, надзире и извештава о напорима Владе Републике Србије у области социјалног укључивања.
С обзиром на теме и области којима се Тим бави, сматрам да сам на правом месту. Тачније, више је него значајно упознати се и истраживати теме којих смо сведоци на сваком кораку и о којима доста слушамо, а за чије решавање имамо врло мало воље и спремности. Очекујем да конкретним радом допринесем да у наредном периоду неки аспекти социјалног укључивања буду осветљени и постављени на другачијим основама.
А сада коначно о поенти. Ако под социјалном кохезијом подразумевамо способност друштва да осигура добробит својим члановима, да сведе на минимум неједнакости и избегне поделе, или ако кажемо да је социјална (друштвена) укљученост процес који осигурава веће учешће грађана у доношењу одлука што утиче на остварење њихових права и њихове животе, јасно је да мисија коју има Тим у великој мери кореспондира са циљевима пројекта чији сам део.
Наиме, обезбеђујући младима, и то младима из мањинских заједница у Србији, да буду део система државне управе постиже се значајан напредак у процесу промоције права једнаких могућности за све. Пројекат стажирања је пут који, знамо то сви, доприноси друштвеној кохезији и ствара услове за превазилажење стереотипа о томе како су мањине “затворене у своје атаре”, окренуте саме себи и без могућности да активније учествују у пословима важним за државу. Такође, на практичан начин се мањинама пружа доказ да су добродошле да ставе своје капацитете (младе људе) у службу остваривања напретка и развоја друштва у целини. Само приступом који се промовише овим пројектом, могуће је постићи циљеве везане за политичку, економску и сваку другу укљученост и не дозволити афирмацију проблема који, без икаквог основа, могу бити препрека напорима наше државе да коначно постане део велике породице европских народа.
Тео Тараниш
pdf [3 MB]
Оставите коментар