Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
Кренуо је дуго очекивани Попис пољопривреде 2012. године. С обзиром да сам дипломирао пре годину дана, а како то обично бива, нисам дошао до посла ни у струци ни ван ње, пријавио сам се за пописивача. Убрзо су ми јавили да сам примљен и кренула је обука, а онда и оно најинтересантније, обилазак терена и попуњавање упитника.
Срећан јер сам коначно нашао некакав посао, једва сам дочекао да дође 1. октобар и да кренем са пописом. Међутим, јако брзо сам схватио да сам у ствари ја испитаник, а не испитивач и да више добијем, него што поставим питања. Пошто ми је још на самом почетку посао постао јако сморан, морао сам да урадим нешто што би мене кроз тај посао учинило опуштенијим, па сам решио да кренем са сакупљањем бисера пописаних. Попис сам радио у мом крају, велика већина људи ми је била позната и рачунао на то као на предност, али испостави се другачије…
Плавуша, жена средњих година, увек дотерана и фина, стајала је у дворишту. Када ме је угледала, а већ се надалеко чуло да сам постао пописивач, брже боље се сакрила иза трактора. Пошто сам је спазио, одмах сам је позвао да изађе и рекао да је видим, на шта је она одговорила: „Јао, нисам те видела, а ја баш овде нешто тражим…“ Немаше куд, те прими ме у свој дом спремна за пописивање. На самом почетку сам јој затражио име, презиме и матични број, на шта сам добио одговор: „Јао, па мени је матични број истек’о заједно са стару личну карту“.
У наредном домаћинству још веће изненађење! Након што сам се представио и љубазно замолио да ме приме и дају податке, бака је одговорила: „Нема, немам ја ништа“. Рекао сам јој да је на списку и да би требало да се попише, те затражио име, презиме и матични број. „Немам ја ништа од тој“. „Добро, дајте ми ваш дан, месец и годину рођења!“, на шта је она одговорила: „Заборавила сам, ја сам стара“. „Добро онда погледајте у документима!“, „Већ не видим, не могу да напрежем очи“. Након свега, замолио сам је да ми да неки документ да ја погледам када је рођена, а она је одговорила: „Нема ништа, пола сам изгубила, а пола документа ми украли“.
И док се једни труде да сакрију што више података (краву, орах, пиле, њиву…), други гледају да пријаве што више јер се надају да ће добити „сувенције“. Не знам да ли ми је то интересантније или што млада госпођа има „спецификат“ и „лиценцију“ за органску производњу, или можда госпођа која од животиња има само две лисице, у ормару, или породица која чува само једног јарца, за кречење, па све до бака и дека који се хвале својим унуцима који су „мераџеми“ и „програматори“. Један домаћин кравама пушта музику како би више млека дале, путем радија, али сада ће да се усаврше па да доведу „ди џејнера“ да им пева, други чува јако квалитетне свиње марке „патријен“. Једну госпођу сам питао да ли чува нешто од животиња, а она је одговорила да немају ништа. Пошто сам видео да се пилићи шетају иза куће, она је рекла: “То су долетели од негде, нису наши, да ми умреш!“.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар