Влада Републике Србије
Пише: Драгана Јовановић Аријас (Блог о социјалном укључивању)
Ово је моје омиљено доба године. Време окупљања, дружења, слављења… када све мирише на ишчекивање, надање и веру да ће оно ново бити боље. С тим у вези, могло би се рећи да ме је вест о продужетку Декаде за инклузију Рома дочекала у правом тренутку. Таман да могу да одахнем и кажем: „Ух, добро је да бар то нисмо изгубили.“ Нова прилика, у новим годинама, за нове нас. И онда неминовно, али ипак кључно питање: „а где смо били и шта смо радили до сада?“
У фебруару месецу 2005. године, премијери девет земаља Централне и Источне Европе одлучили су да ће њихове владе да раде на елиминисању дискриминације и превазилажењу неприхватљивог јаза између припадника/ца ромске заједнице и остатка друштва. Ова иницијатива, позната као Декада за инклузију Рома 2005-2015, представља њихову посвећеност у унапређивању положаја Рома и Ромкиња у четири кључне области: образовању, запошљавању, здрављу и становању.
Ову реченицу смо толико пута слушали и понављали у протеклој деценији као чаробну формулу и/или ултимативну истину. Нешто ређе, говорили смо и о томе колико је важно да у свакој наведеној области водимо рачуна о заштити од дискриминације, смањењу сиромаштва и родној равноправности, као и о томе колико је у овим процесима неопходно суштинско, а не само формално учешће Рома и Ромкиња.
У фебруару месецу 2005. године, ја сам била тазе студенткиња. Код куће „наша“, ван куће „ни наша, ни њихова“ – све у свему, на почетку трагања за тиме како да будем своја. О Декади нисам знала ништа, живела сам између испитних рокова и жељно ишчекивала кампове невладине организације, у коју су ме једном послали из средње школе и из које годинама касније нисам излазила. То је било моје прво, право, суштински инклузивно искуство. Имала сам среће.
Кажу, Декада је учинила искљученост Рома видљивијом јер је њихова ситуација боље документована и идентификоване су главне препреке за инклузију. Први корак је увек именовање проблема, а проблем је и даље структурална дискриминација. Иако државе укључене у Декаду гарантују равноправност, примена прописа у пракси показује супротно. Отпор према примени афирмативних мера потврђује неједнакости и подстиче нетрпељивост у друштву. Стиче се утисак да „они“ имају више права и да нас „они“ ускраћују, узимају и никад им није доста. А нису заслужили и увек ће остати исти. И док све (по)остаје мртво слово на папиру, а лош глас се чује даље од доброг, на крају баладе (Декаде), број Рома и Ромкиња који живе у апсолутном сиромаштву је у порасту, а чак 40% њих трпи дискриминацију.
Ја сам за афирмативне мере чула негде око 2007, на пола пута до завршетка студија. Тада сам се и први пут срела са колегама/иницама студентима/кињама Ромима/кињама из Србије али и других земаља у региону. У њиховом друштву сам научила највише о Декади и разумела најбоље њене тј. наше циљеве. Тада сам у III години студија први пут при упису семестра у формулару под опцијом национална припадност написала „Ромкиња“. Никада раније нисам размишљала о томе да је декларисање важно. Увек су ме учили да није битно ко је шта, јер сви смо ми људи. Али, ако и на крају Декаде подаци говоре да је у Србији проценат Рома и Ромкиња који завршавају високо образовање скоро 0%… да ли је и онда небитно? Да ли то значи да има високо образованих Рома/киња који не желе да се изјасне о својој националној припадности? Или то значи да млади Роми/киње мисле да високо образовање ипак није за њих? И које је од ова два зла грђе…
(…)
Текст “Срећна Нова Декада за инклузију Рома!” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар