Влада Републике Србије
Пише: Мирослав Јовановић (Блог о социјалном укључивању)
Ко је одлучио шта ћете јутрос доручковати? Ко је одредио када сте јуче ручали? Кога сте данас морали да питате за дозволу да изађете из куће? А ко ће вас вечерас послати на спавање?
Ако све ове одлуке доносите сами, вероватно нисте ни свесни колико сте срећни и колика је вредност слободе избора. Корисници услуге становања уз подршку за особе са инвалидитетом и те како јесу. Они су пре четири године били моји домаћини када сам радио истраживање за свој мастер рад на тему „Одрживост услуга становања уз подршку намењених особама са интелектуалним и менталним тешкоћама, које су финансиране средствима Европске уније“. Били су изузетно гостопримљиви и искрено се радовали што сам им дошао у госте, иако ме никада раније нису видели. Показивали су ми своје уредне собе и уређена дворишта, које су сами одржавали и давали ми рецепте за јела која су тих дана спремали.
Био сам задивљен степеном њихове способности да самостално функционишу. Нарочито јер сам непосредно пре посете њима, обишао домове из којих су они изашли и видео како тамо живе особе са сличним тешкоћама и како су и они сами до скоро живели.
Документарни филм „Станари розе куће“ одлично приказује значај услуге становања уз подршку за њене кориснике. Пример једног од јунака овог филма показује како човек који је годинама био изолован од друштва и чије понашање је током целог дана било надзирано, а време структурисао неко други, изласком из установе постаје особа која организује своје време, одлучује о свом животу, води рачуна о домаћинству, постаје запослен човек, добар комшија, вицешампион пасуљијаде и равноправан члан заједнице. И све то не зато што се преко ноћи у њему догодила невероватна промена, већ се догодила и вероватна и могућа промена у систему, који му је коначно омогућио да оствари права која су свима нама једнако гарантована рођењем.
Појам инвалидитета није у потпуности одређен здравственим стањем, већ у великој мери друштвеним односима. Већина ограничења у свакодневном функционисању које имају особе са инвалидитетом нису узроковане физичким, нити менталним недостатком, већ тиме што их друштво маргинализује, игноришући њихове основне потребе. Једноставно, свет је скројен себично, по мери већине.
Медицински модел у приступу особама са инвалидитетом је одбачен пре више деценија, под утицајем покрета за самосталан живот, антипсихијатријског покрета и покрета за деинституционализацију. Уместо њега, прихваћен је социјални модел, који инсистира на равноправности особа са инвалидитетом и пуном поштовању њихових људских права. Он се заснива на ставу да је за кориснике најбоље да живе у заједници, у што мање рестриктивним условима, да чувају и интензивирају социјалне интеракције и да активно учествују у друштвеном животу.[1]
Овакав приступ је инкорпориран у многа значајна међународна и домаћа законодавна акта. Један од најважнијих је Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, коју је Србија ратификовала и тиме преузела обавезу да обезбеди и унапреди пуно остваривање свих људских права и основних слобода за ову популацију. Начело најмање рестриктивног окружења, које се налази у Закону о социјалној заштити, налаже пружање услуга социјалне заштите у непосредном окружењу, при чему се бирају услуге које кориснику омогућавају останак у заједници.
И Закон о заштити лица са менталним сметњама одређује право на лечење ових особа у најмање рестриктивној средини. Он им гарантује грађанска, политичка, економска, социјална и културна права, које се тешко могу остварити у великим психијатријским болницама и која захтевају отворенији приступ, међусекторску сарадњу, веће ангажовање локалне заједнице и развијање услуга које би могле да пруже алтернативу дуготрајном смештају. Због тога је деинституционализација неопходна. То је сложен процес који је много више од затварања резиденцијалних установа и подразумева унапређење рада са корисницима, побољшање услова у установама и развој услуга у заједници. Кроз њу се мења однос моћи и уводи равноправност између корисника и медицинских радника, односно других особа укључених у пружање услуга.
Развој нових услуга у заједници кључан је за успех овог процеса, а сјајан пример такве услуге је становање уз подршку. Када сам истраживао њену одрживост, фокусирао сам се на пројекат „Подршка деинституционализацији и социјалној инклузији особа са менталним инвалидитетом и проблемима менталног здравља“ (IPA 2011), вредности 5,17 милиона евра, који је познат под називом „Отворени загрљај“. Кроз њега је омогућено да 154 корисника напусти институције у којима су живели.[2] Значајан део програмских активности био је усмерен управо ка развијању услуга становања уз подршку за особе са нтелектуалним и менталним тешкоћама, које су креиране у Старој Моравици[3], Великом Поповцу[4], Чуругу[5], Новом Бечеју, Старом Лецу[6], Јабуци[7] и Власотинцу. Још тада, 2017. године, били су очигледни изазови који су се огледали у одсуству стабилних извора финансија и дугорочних решења. И запослени и корисници који су деинституционализовани из 6 домова, које сам тада посетио, изражавали су страх за будућност услуге. Након што је престало финансирање из средстава Европске уније, пружаоци услуге су се суочили са великим проблемима. Почео је да се смањује број радника, а понегде и број корисника. Проређене су посете стручних радника и заустављен је даљи развој услуге.
Из данашње перспективе је очигледно да је тадашњи страх људи са којима сам разговарао био сасвим оправдан. Већина корисника је била принуђена да се врати у установе из којих су изашли, а домови су наставили да функционишу као и раније. Као резултат овог пројекта, број локалних самоуправа које пружају услугу становања уз подршку за особе са инвалидитетом током 2015. године био је повећан са 5 на 13. Међутим, већ 2018. године, тај број је смањен на 6, а број корисника услуге се током ове три године смањио скоро четири пута.[8]
„Желим да будем свој човек“ кажу у документарном филму станари розе куће. Многим особама је ова могућност дата, па одузета због недостатка средстава или њихове погрешне расподеле. Морали су да се врате у установе у којима су живели годинама, сањајући да из њих једног дана изађу. Доживели су да им се тај сан оствари, али само накратко. Још није снимљен филм о онима који су враћени у установе. Било би то мучно и тешко остварење. Иако је његов епилог неславан, овај пројекат је показао да особе са интелектуалним и менталним тешкоћама могу да живе самостално и буду активни чланови друштва. На друштву је да им то омогући.
——-
[1] Human rights watch. „Када једном уђеш, више никада не изађеш“ – Деинституционализација особа са интелектуалним или менталним инвалидитетом у Хрватској. Посећено 28. јуна 2016.
[2] Предлог стратегије деинституционализације и развоја услуга социјалне заштите у заједници за период од 2021. до 2026. године
[3] Насеље код Бачке Паланке
[4] Насеље код Петровца на Млави
[5] Насеље код Жабља
[6] Насеље код Пландишта
[7] Насеље код Панчева
[8] Предлог стратегије деинституционализације и развоја услуга социјалне заштите у заједници за период од 2021. до 2026. године
***
Текст „Становање уз подршку за особе са интелектуалним и менталним тешкоћама – ‘Добро дошли у нашу кућу’” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Мирослава Јовановића можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар