Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Читање наслова – Старење без цензуре или Старење без аутоцензуре, ствар је личног избора. Провокација и дилема на самом почетку одраз су моје намере да текст који је пред вама заиста буде провокација и инспирација. Без обзира на то како се наслов прочита, текст и тема намењени су појединцима, породицама и професионалцима који се интересују за питања старости, старења и старијих људи, укљућујући препреке, замке, немогућности појединаца и појединки, недостатака система и погрешних ставова на нашим просторима.

У центру наших промишљања, не само током месеца октобра који је у свету проглашен Месецом солидарности са старијима, увек треба да буде појединац/ка који је остарио или још није, као и помисао на сопствену старост која најчешће изазива страх, збуњеност, панику или једноставно – одсуство сваког плана и акције. Свако од нас има право да остари и да у зрелом добу живи живот вредан поштовања и достојанства. Зашто не и – дивљења. Оне који су добри примери и „за дивљење“, треба промовисати и учинити видљивим за све оне који не верују да треће доба може и треба да буде време изазова, планова и доброг осећаја у сопственој кожи. Онима који нису сами успели у томе, без обзира на околности, потребна је помоћ и подршка професионалаца у јавном, цивилном и приватном сектору, медија, породице и самих сениора за које цензура и аутоцензура не постоје. Нико у овој причи није без свог дела одговорности.

Распрострањене предрасуде и стереотипи друштва према старости и старијим људима основ су строге социјалне цензуре која осујећује могућност да старење буде социјална, културолошка и породична вредност у нашем (и не само нашем) друштву. Стереотипи су планетарни. Ако је на крају другог миленијума био трећи на листи стереотипа после расизма и сексизма, ејџизам у трећем миленијуму вртоглаво напредује ка првом месту. То је први део проблема. Даље, проблем представљају аутопредрасуде и самоизолација самих сениора, који сами себе дефаворизују и искључују из живота. Аутоцензура је додатни проблем, утолико што је појединац не види, јер она објективно за њега не постоји. Реч је о притиску „одоздо“, ништа мање озбиљном и тешком. Најновији продукт цивилизације је инсистирање на индивидуализму као животној филозофији. Као и у сваком инсистирању, и у овом има нетачности и претеривања, али индивидуализам има добру страну у оном делу који од нас тражи да свеживотно улажемо у себе и своје знање, вештине, физичку кондицију, потребе и могућности. Као такви, свакако ћемо бити пожељни за своје партнере, породицу, пријатеље, послодавце и целокупну заједницу. На нашим просторима, међутим, током животког века осећај за себе и своје потребе слаби и онда настају проблеми и ризици да у старијој доби прихватимо овакву филозофију живота.

Сениорбумери, (кохорте остарелих бебибумера који су рођени после Другог светског рата) заслужују да живе достојанствено и хумано, не само због тога што демографски све више пристискају популацију и фондове, што су одрадили прописани радни век и очекивано подизање потомства, што је животни век све дужи, већ због тога што дужину живота мора да прати и његова лепота и квалитет. Бејбибумери у декадама у другој половини прошлог века као и миленијалци у декадама трећег миленијума имају свој идентитет и потребе. Како они функционишу? Они траже све сад и одмах, желе и имају високе циљеве и захтеве. А шта је са Сениорбумерима, шта је њихов идентитет, ма колико говорили о хетерогеној групацији становништва? Ако ико и генерализује Сениорбумере, онда говори о невидљивим људима који се понашају као сувишан и непотребан део заједнице. Какав социјални апсурд и преокрет – о њиховим предрасудама, препрекама, заблудама, чекању, недешавању и досади.

Уколико смо у позицији да одлучујемо о другима – породично, политички, финансијски, градећи објекте, путеве, креирајући медије, све до пројектовања „паметних градова” у којима смо омеђени електроником, дигитализацијом, роботима и разним технолошким чудима којима се дичи наша планета и цивилизација – никада не смемо да заборавимо на житеље таквих простора, односно обичног човека са свим његовим особинама и потребама  које га изворно чине, или би бар требало – људским бићем. Све стратегије социјалног укључивања, смањења сиромаштва, друштвеног и личног развоја треба да имају компоненту социјалне инклузије и партиципације грађана, појединаца и породица како би се остварила корелација са одрживошћу. Овде треба нагласити да и хумане, филантропске активности, уметничка и стваралачка компонента постају све обавезније и питање потребе, а све мање луксуза. У ситуацији у којој је присуство сениора демографски притисак на заједницу и када тој заједници недостају хуманост и алтруизам у најширем значењу, доброта и искреност као социјалне вредности, култура и социологија старења, сви имамо разлог да будемо забринути: од професионалца, политичара и пословних људи, до појединца и породица. У оваквом контексту живљења савременог човека сениори су посебно угрожен део заједнице.

Због свега тога, јавне политике и национални акциони план свој фокус треба да усмере на програме подршке и активације сениора, развијање културе и социологије старења са циљем стварања оптималног концепта будуће праксе и стварања позитивне слике о старости, старењу и старијиим људима на нашим просторима. Наше старење треба да буде награда за сав наш труд у животу. Без цензуре и аутоцензуре.

***

Овај текст објављен је поводом Међународног дана старијих особа, који се обележава 1. октобра у складу са Резолуцијом 45/106 коју је прогласила Генерална скупштина УН 14. децембра 1990. са циљем да се нагласи важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника трећег доба.

Текст „Старење без (ауто)цензуре” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.