Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Присетила сам се ових дана наше старе изреке: „Статистика наша дика, што пожелиш то наслика“ и дефинитивно, по први пут, схватила њено право значење.
Повод је било саопштење Републичког завода за статистику од 30. децембра 2013. „Сиромаштво и социјална неједнакост у Републици Србији“ у коме су објављени резултати Анкете о приходима и условима живота која је, по први пут у Србији рађена према стандардизованој методологији земаља чланица Европске уније.
У први мах, веома сам се обрадовала што се саопштење о овим подацима коначно појавило, јер после три пуне године, време је било да нас држава обавести како званично стоји ствар са сиромаштвом у Србији.
Последње податке које смо имали били су они из 2010.године када је линија апсолутног сиромаштва износила 8.544 динара а линија релативног сиромаштва у 2009. години износила је 12.828 динара. Сада, на крају 2013. године, саопштено нам је да је линија релативног сиромаштва у 2012. години износила 13.680 динара. На први поглед, може се закључити да се од 2009. ништа много у Србији није променило за три године, јер је разлика код релативне линије сиромаштва померена само за непуних 800 динара. Ако се осврнемо на период од 2006. до 2009. године, линија релативног сиромаштва је расла на годишњем нивоу за по више од 1.000 динара иако је то био период када се тренд сиромаштва смањивао. После 2009. године, тренд сиромаштва се повећавао, што није било пропраћено растом линије сиромаштва. Додуше, ко се данас још сећа колико је намирница могао купити за 1.000 динара те 2009. а колико данас?
Још веће изненађење за мене је била информација из Саопштења да најнижу стопу ризика од сиромаштва имају особе старије од 65 година, код којих она износи 19,5% или око 240 хиљада особа, за разлику од 2009. године када је износила 18,2% (225 хиљада).
Одмах сам прешла да читам методолошка објашњења како бих себи појаснила све термине и њихово значење. Нисам погрешила, написано је да релативна линија сиромаштва представља праг ризика од сиромаштва и да она износи 60% медијане националног еквивалентног прихода, што изражено у динарима износи 13.680 динара. Даље је речено да стопа ризика од сиромаштва представља удео лица чији је еквивалентни приход мањи од овог износа. Речено је, чак, и да та лица нису нужно сиромашна, већ само имају већи ризик да то буду. Педантно је набројано и девет ставки материјалне ускраћености домаћинства и појашњено да је показатељ материјалне ускраћености ако домаћинства не могу да приуште најмање три ставке од следећих девет набројаних:
- немогућност домаћинства да приушти адекватно грејање,
- немогућност домаћинства да приушти веш машину,
- немогућност домаћинства да приушти аутомобил,
- немогућност домаћинства да свим члановима приушти недељу дана одмора ван куће бар једном годишње,
- немогућност домаћинства да приушти неочекивани трошак у износу од 10.000 динара који би био плаћен из буџета домаћинства,
- немогућност домаћинства да приушти телефон,
- немогућност домаћинства да приушти телевизор у боји,
- немогућност домаћинства да приушти месо или рибу у оброку (или њихову вегетаријанску замену) сваког другог дана,
- кашњење са плаћањем ренте, рате за стан или другог кредита или комуналних услуга за стан у ком домаћинство борави.
Моје питање гласи: Како је могуће да је тек 240 хиљада старих са 65 и више година у ризику од сиромаштва, а који нужно и не морају бити сиромашни када:
- 330 хиљада људи са 65 и више година (27%) није у пензијском систему и немају редовне месечне изворе прихода. Свака дванаеста старија особа у Србији не прима пензију само зато што није испунила законски минимум од 15 година уплаћивања доприноса (100 хиљада лица). Да ли је неко од њих у ризику од сиромаштва? А колико њих спада у групу сиромашних?
- Међу скоро пола милиона пензионера који примају пензије ниже од 13.222 динара, 330 хиљада је оних са 65 и више година – колико је међу њима оних који су сиромашни?
- Међу још пола милиона пензионера који примају пензије висине између 13.222 динара и 24.159 динара, 335 хиљада је оних са 65 и више година, а не мали број њих од тог новца помажу своју децу и унуке. Да ли неко од њих због тога живи у сиромаштву или је у ризику да то буде?
- У Србији међу 278 хиљада самачких старачких домаћинстава је немали број оних која живе без икаквих прихода а уколико и имају неки новац немају на кога да се ослоне да им нешто од тог новца набави јер им је све удаљено – и продавнице и домови здравља и сл. Да ли су они сиромашни? Колико је међу њима оних који због својег лошег здравља не могу да прибаве и насеку дрва и наложе ватру како би приуштили себи адекватно грејање?
- Не знамо колико међу милион и двестапедесет хиљада старих људи је оних који не могу себи да приуште најмање три од девет набројаних ставки материјалне депривираности али знамо: да су сиромашни стари људи лошијег здравственог стања од вршњака из опште популације и да им је ускраћена адекватна здравствена заштита (лечење и нега) а да тај сегмент није ни обухваћен као показатељ материјалне ускраћености; на прсте се могу избројати старији људи који себи приуште одмор ван куће; адекватно загревање стана не може приуштити знатно већи број старијих него што је то случај са општом популацијом.
- Како је могуће да иако је званична стопа материјалне ускраћености укупне популације 44,3%, да је тек нешто више од половине њих (24,6%) у ризику од сиромаштва?
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар