Студирање – некада и сада : Инклузија

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

У ово време ме обично хвата носталгија за студентским данима. Слушам неке студенте како се жале на бројне обавезе, “неправедне” професоре, обимну литературу, мало испитних рокова. Изгледа да сам, бар по питању студирања, баш била срећница. Да, наравно, није ни мени увек било до спремања испита, понекад сам сматрала да сам добила мању оцену од заслужене или да никада нећу научити материју, нервирала сам се што учим из уџбеника старијег од мене или што практично ни не постоји, па сами трагамо за литературом, али све у свему – студентских дана се радо сећам и још увек осећам узбуђење када прођем поред Филолошког факултета и Факултета политичких наука.

Основне студије на Филолошком факултету сам уписала 1997. године. Било је много перипетија, пре свега због (не)приступачног превоза и неприступачне зграде факултета, али када бих дошла до катедре за енглески језик и књижевност, цео свет је био мој. Заборавила бих и ако сам пре тога чекала превоз сат времена на хладноћи испред зграде и што је био затворен главни улаз факултета, па смо морали да заобилазимо и идемо на улаз где има седам пута више степеника, тако да су моји морали да ме носе…

Факултет сам изабрала на основу својих интересовања, а и сматрајући да ћу после моћи да радим као преводилац. Тада нисам обраћала пажњу на број степеника. На службеном улазу нове зграде Филолошког факултета има свега три степеника, али је био отворен само до 15h, а ја сам вежбе углавном имала послеподне. У теорији, та врата је неко од запослених могао да ми откључа по потреби, али у пракси ми то нису омогућили. Уместо тога, родитељи су ме носили четири године. На предавања у старој згради нисам могла да идем. Степеника је било превише. Један професор је на молбу да пребаци своја предавања у нову зграду одговорио категорично: “Али, ја већ деценијама овде држим предавања. Навикао сам”.

Да, било је и таквих, али је већина професора, асистената и лектора била дивна. Од првог часа сам се осећала као свој на своме, сасвим равноправно са осталим студентима, што се учења тиче.

Архитектонске баријере јесу биле огромна препрека, али ипак мислим да су нам се живци највише излизали због превоза. У то време је ГСП имао свега два приступачна комбија за цео Београд. Редовно су се кварили, каснили. Мобилни телефони још нису били у употреби, тако да са улице нисте имали начина да позовете и проверите када и да ли ће уопште доћи по вас. Дешавало се безброј пута и да се комби уопште не појави, да ме родитељи са факултета по киши или леду враћају кући “пешке” или да на исти начин јуримо на предавање или испит да не закасним.

Што се испита тиче, на Филолошком факултету се већина састоји из писменог и усменог дела. Усмени сам увек полагала са осталим студентима, а организовање писменог дела је било… креативно. Пошто је то било време када компјутере није имала баш свака кућа (ја нисам имала ни компјутер, а ни своју једноручну тастатуру и миша које данас користим), куцање није долазило у обзир.

Могла сам да пишем, али због инвалидитета, искључиво у лежећем положају. Од пријатеља смо позајмили пољски кревет, од куће смо доносили јастук и прекривач, на факултету би одредили кабинет и дежурног асистента и писмене делове испита сам на тај начин полагала у исто време кад и сви остали студенти, само у другој просторији. Искрено, нисам сигурна да бисмо овај део тако лако осмислили и реализовали да нисам имала прилику да због своје изузетно ретке болести одлазим неколико пута у Америку где сам видела да особе са инвалидитетом живе равноправно и да све може, ако имате са ким да се договорите. На катедри су се, без поговора, уклопили у ово, за наше прилике, ипак, необично решење.

Мени је потребна асистенција константно, персоналних асистената није било ни у најави, тако да смо се моји родитељи и ја организовали најбоље што смо умели – доводили су ме и одводили са факултета, придржавали ме у комбију, носили ме. Колегинице су ми, по потреби, асистирале на вежбама, узимале књиге из библиотеке, фотокопирале, позајмљивале ми белешке.

Студирала сам оно што сам сама изабрала, провела незаборавне четири године, стекла дивна познанства, али искрено – “пропратне” активности око превоза и ношења су биле прилично исцрпљујуће и стресне. Зато ми је била потребна цела деценија да се одлучим за постдипломске студије. После доста животног и радног искуства, одлучила сам да упишем мастер студије комуникологије на Факултету политичких наука. Овог пута сам изабрала приступачан факултет, а пошто сам се као активисткиња покрета особа са инвалидитетом бавила односима са јавношћу, било ми је занимљиво да истражим и ову област из академског угла.

(…)

Текст “Студирање – некада и сада” Јелене Милошевић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.