Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
“Не сумњам да сам одсечен од нормалног живота, а сумњам да би то рекли и људи из моје околине. Не осећам се као инвалид – већ пре као особа са извесним недостатком везаним за моторичке неуроне, слично као да сам, рецимо, далтониста. Знам да се мој живот тешко може описати као обичан, али у духу ја се осећам нормално.”
За свакога би моторичка неуронска болест била велика препрека. Непремостива. Али не и за Стивена Хокинга, човека који је поживео много дуже него што су му лекари предвиђали. Њему је болест помогла да докучи суштину Васионе, да буде сматран за јединог легитимног наследника Алберта Ајнштајна.
Још као дете није имао добру физичку координацију. Имао је дванаест година кад се један другар кладио с другим у кесу слаткиша да од њега никад ништа неће бити. Не зна се да ли је ова опклада икада испуњена и, ако јесте, ко је добио. На почетку није био богзна како вредан ученик. По успеху је био просечан у одељењу, а учитељи су чак очајавали због његовог рукописа.
Његов отац лекар, истраживач тропских болести, противио се да му се син посвети математици и физици, и жарко је желео да се и Стивен бави медицином, али њега биологија није занимала: “Физика и астрономија су ми давале наду да ћу разумети одакле смо стигли и зашто смо овде. Желео сам да докучим загонетке васионе. Можда сам у извесној мери успео у тој намери, али има још толико тога што бих желео да знам.” Примљен је на Оксфорд, а у трећој години приступио је веслачком клубу као кормилар, “да би стекао пријатеље”.
Током треће године студија приметио је да постаје све трапавији. Након пада низ степенице одлази код лекара који му саветује да “пије мање пива”. Мишићи су му све више слабили, све теже је ходао, постао је још неспретнији после селидбе у Кембриџ. За време Божића, на клизању је пао и није могао да устане. Недуго после 21. рођендана отишао је у болницу на испитивање, подвргли су га разним тестовима. Сазнање да болује од неизлечиве амиотрофичне латералне скерозе у почетку је за њега било шок, али брзо схвата да има људи који су у тежем стању од њега. “Сазнање да болујем од неизлечиве болести која ће ме за неколико година највероватније убити, било је страшан ударац. Самом себи сам изгледао као трагични јунак. Тачно је да сам се навадио на Вагнера, али наслови по часописима да сам се у то време жестоко опијао, само су велика претеривања. Међутим, нисам умро. Напротив, изненадио сам се кад сам схватио да уживам у животу упркос облаку који се надвио нада мном.”
(…)
Текст “Теорија живота” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар