Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
„Било је и биће на хиљаде принчева, али само је један Бетовен.“
Овако је себе доживљавао један од највећих композитора свих времена. Почео је своју каријеру као невероватан импровизатор на клавиру, да би касније компоновао сонате, симфоније, концерте за гудачке квартете и друге форме. Највећи допринос дао је развоју инструменталне музике, која је пре њега била потиснута вокалном. Његов опус чине чувених 9 симфонија и мноштво других значајних композиција.
Бетовен је рођен 1770. године у Бону у музичкој породици. У 11. години морао је да напусти школу, а у 18, након смрти мајке, постао је глава породице и преузео одговорност за два млађа брата. Бетовенов отац, Јохан, иначе музичар у изборној скупштини у Бону и неизлечиви алкохоличар који је често био насилан, желео је да од свог сина направи чудо од детета, новог Моцарта. Будио га је ноћу како би му држао лекције уз помоћ музичара аматера, али све до адолесценције Бетовен није привукао никакву пажњу јавности, а и тада само благу, иако је први јавни наступ имао већ са осам година. 1795. године Бетовен је први пут јавно наступио као пијаниста у Бечу.
Промена стваралачког израза у правцу новина и веће креативности поклапа се са постепеним губљењем слуха. Човек који је могао да импровизује најзамршеније фразе у даху, правио је бесконачне планове у осмишљавању својих композиција. Радио је на више дела у исто време и није журио да било шта одмах заврши, али када би дело једном било готово, више му се никада није враћао. У његовом уму прво се јављала идеја ритма, па тек онда мелодије.
Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима, а изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива према пијанистичкој техници старог кова његових претходника.
Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан.
Свој све већи губитак слуха тешко је подносио. Затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване, а откриле су добар део душе овог уметника.
(…)
Текст “Тишина Девете симфоније” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар