Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Када је врућина – свима је врућина. Међутим, не подносе сви људи високе температуре једнако, ни када је општа популација, а ни када су особе са инвалидитетом у питању. И у том сегменту смо различити.
Моје повремено подвлачење различитости се можда некима чини непотребно, али у данашње време, када нас медији затрпавају информацијама, људи су склони да аутоматски прихватају оно што им је сервирано. Зато је важно изнова наглашавати да се људи разликују међусобно генерално, па тако и унутар одређених група. Када је конкретно у питању начин на који особе са инвалидитетом проводе лето, има и оних који путују на море или на неке друге дестинације, али има оних који то не могу да чине, што, међутим, не значи и да не могу или не треба повремено да изађу из својих кућа/станова. Мора се понекад удахнути и ваздух ваљда.
Без жеље да звучим патетично, свакако је најтеже онима који из финансијских, логистичких, здравствених и ко зна којих још разлога немају могућности да отпутују годинама, па и деценијама из свог места, чак ни за викенд. И тако, традиционално летују код куће. Многи живе и у зградама без лифта, тако да чак и своје станове ретко напуштају, а ту је и већ спомињани проблем превоза адаптираним комби возилима.
Пошто се углавном фамилија и пријатељи растрче по морима, викендицама, бањама, особе са инвалидитетом које и ово лето проводе у својим становима/кућама морају некако проналазити начине да испуне своје време на креативан начин. Београд је град који пружа својим суграђанима и гостима разне забавне и културне програме током лета. Неки од њих су приступачни особама са инвалидитетом. За оне којима прија сунце и могу да пливају, између осталих, приступачни су Ада Циганлија и базен Олимп Звездара.
Шеталишта поред река на Дорћолу, Новом Београду и Земуну су фино уређена, пуна ресторана, кафића, сплавова. Не може се ући у сваки, али неки од њих, као и сама шеталишта, јесу приступачна и прави су спас у вечерњим часовима, после ужареног дана, нарочито ако тешко подносите врућину. Ко више воли зеленило од реке, ту су Калемегдан, Ташмајдан, као и Кошутњак, Топчидер…
У различитим деловима града Белеф током летњих месеци организује богат музички програм, а у оквиру фестивала Filmstreet се, углавном на отвореном, могу погледати одлични филмови и представе. Некада су у питању неприступачни, али буде и приступачних простора као што су Кнез Михаилова улица, Капетан Мишино здање, Миксалиште, Студентски парк, Ташмајдан…
Лето у ужареном Београду је далеко од идеалног и тако га проводе само оне особе са инвалидитетом које су из неког озбиљног разлога спречене да отпутују, али избор је, верујем, ипак већи него у мањим местима. За свакога се може пронаћи понешто… у теорији. У пракси тј. свакодневном животу проблеми са којима се особе са инвалидитетом суочавају током целе године остају, а неки постају још већи током лета. Један од највећих, поред непостојања сервиса персоналних асистената, је заиста очајна ситуација са приступачним превозом. Током радних дана се можда повремено и може добити вожња адаптираним комби возилом, ако успеју да вас углаве у неки од малобројних слободних термина (с обзиром да је већина возача на годишњем одмору), али шта је са људима који из здравствених разлога не смеју на сунце, не подносе врућину или једноставно воле да излазе увече и током викенда? Зар особама са инвалидитетом које не могу да путују треба ускратити и кретање по граду у коме живе? Зар немају једнако право као и сва људска бића да, у оквиру својих могућности, изаберу када и где ће ићи и то у пречнику од свега неколико километара?
Да, Београд током лета пружа својим суграђанима и драгим гостима разна рекреативна, забавна, културна и уметничка дешавања, али особе са инвалидитетом често о њима могу само да се информишу из медија пошто немају чиме да се превезу од тачке А до тачке Б. И онако мали број адаптираних комби возила током лета је још мањи, а у нашем главном граду, који често с поносом називамо метрополом, не постоји ниједан такси у који можете ући ако сте особа са телесним инвалидитетом, а нарочито корисник колица.
За овакав вид услуге није потребно чекање да се “испуне услови за оснивање специјалне службе/такси удружења”, већ треба обезбедити по једно или неколико возила у оквиру сваког такси удружења које задовољавају све стандарде, укључујући и стандарде приступачности, а којима се, ако у том моменту нема путника са инвалидитетом, могу, наравно, возити и остали грађани.
(…)
Текст “’Традиционално’ летовање код куће” Јелене Милошевић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар