Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Када током ноћи некоме вашем позли, као што је мојој мајци недавно, уз јаке болове у желуцу, стомаку и леђима, отежано дисање и висок притисак, шта ћете друго него да позовете Хитну помоћ? Дакле, окренула сам 194, стрпљиво сачекала да се јави “први слободни оператер”, описала симптоме, дала тражене податке, а онда је оператерка почела са предлозима лекова које би мајка могла да узме. Пошто у кући нисмо имали ништа од наведених лекова, оператерка ме је питала да ли можемо да позајмимо од неког из комшилука. Питам се, где заврше они бројни апели преко медија о опасностима лечења напамет и куповању лекова на своју руку?
Пропитивање се већ отегло, мајка се цела тресла од болова, а оператерка ме је, на моје инсистирање и молбе да пошаљу лекара, уз напомену да сам особа са инвалидитетом и не могу да је довезем, упитала: “Па како ви можете да ми дајете информације када сте инвалид?”, обративши ми се успут и са “женска главо”.
На крају је обећано да ће екипа доћи, али су заиста и дошли тек пошто сам позвала још неколико пута. Мајка се жалила на болове у стомаку, док је доктор убеђивао да се “сигурно нешто изнервирала”, игноришући моје покушаје да објасним како се све развијало. На докторово инсистирање да устане (што је једва урадила уз туђу помоћ), “охрабрио” је речима: “‘Ајде, ‘ајде. Немојте да вас водим у Ургентни центар! Нећете добро да се проведете! Знате тек какви су тамо према пацијентима!”.
Пошто су обавили преглед, испоставило се да су отишли не оставивши никакав извештај тј. траг да су долазили. Поново сам позвала Хитну помоћ да питам да ли је то уобичајено. Оператерка је, помало збуњено, рекла да увек можемо извештај да подигнемо код њих. Када сам замолила бар за име лекара који је био, консултовала се са начелницом која је, затим, екипу послала назад. Доктор се вратио, испунио формулар, а на мајчин коментар да болове и даље има, предложио да је ипак одвезу у Ургентни центар, иако је мало пре тога уверавао да је све у реду и не баш похвално говорио о том истом Ургентном центру. На моје питање шта мисли о томе што има заказану гастроскопију, коју је, иначе, радила пре неколико година, доктор је одговорио: “Што да не? Гастроскопију можете да радите сваког дана, ако хоћете”, оставивши нас да се питамо ко то “хоће” да му раде тако непријатан преглед.
После неколико дана, мајци је гастроскопским прегледом откривена желудачна кила и јак гастритис (који се не смирује ни после скоро два месеца узимања лекова и дијете). Тек тада смо сазнали да су симптоми управо бол у стомаку који се шири у леђа, праћени отежаним дисањем, чак и гушењем и да може да подсећа на симптоме инфаркта.
Човек се заиста учи док је жив, али само под условом да сам то жели и хоће.
Већини је јасно да није лако радити у Хитној помоћи, али уз дужно поштовање, и лекарима који тамо раде би требало да буде јасно да није лако ни када вам ноћу позли и да у називу ове институције са разлогом стоје речи “хитна” и “помоћ”.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар