Транс особе у правном вакууму : Инклузија

У Србији не постоји закон који уређује статус и положај транссексуалних и трансродних особа. Законски је једино уређено то да се из средстава обавезног здравственог осигурања сноси најмање 65 одсто од цене здравствене услуге за промену пола из медицинског разлога. Међутим, сва друга питања, попут брачног и породичног статуса, радних права, промене докумената, нису регулисана законом – каже у разговору за Данас Право Славољупка Павловић, активисткиња за права транссексуалних и трансродних особа.

Како додаје, проблематично је то што се операције промене пола у Србији врше преко 20 година, а та област није законски уређена.

– Постоје разне идеје о томе на које би се све начине то могло уредити – од доношења посебног закона до измене већег броја појединачних постојећих закона. Мислим да промена постојећих закона не би било добро решење, јер је усвајање једног закона брже, једноставније, јефтиније и ефикасније, а што је најважније тиме би се проблеми које имају транс људи решили на јединствен и свеобухватан начин. Дакле, доношење посебног закона би проблем транссексуалних и трансродних особа у Србији решило на системски начин, указује Павловићева.

Она истиче да невладина организација Гејтен припрема Модел закона о родном идентитету и додаје да се на тексту тог документа још ради.

– Досад је одржано више састанака са релевантним и важним саговорницима, којима је представљен Модел и указано на озбиљне проблеме с којима се сусрећу транс особе. Један је био са Женском парламентарном мрежом у Народној скупштини, као и са повереницом за равноправност и заштитником грађана, а организована су и два округла стола у Београду и Новом Саду. Надам се да ће добра решења из текста Модела закона о родном идентитету, заснована на доброј пракси и на највишим домаћим и међународним стандардима у области заштите људских права, бити добра полазна основа за неки будући закон који ће регулисати ову материју, истиче Павловићева.

О дискриминацији са којом се суочавају транссексуалне и трансродне особе у Србији најбоље говоре правни примери. Сам процес промене пола је дуг, траје и по пар година. Почиње консултацијама са психијатром и психологом, затим следи хормонска терапија, а на крају долази до хируршких интервенција. У том периоду тело се мења, па су људи често приморани да напусте радно место.

– Имали смо случај момка кога је банка отпустила под изговором да је технолошки вишак иако су његови резултати показивали да је квалитетан радник, односно остваривао је боље резултате рада од лица која нису била проглашена технолошким вишком, а радили су на истоврсним пословима. Очигледно је неко сматрао да са клијентима не треба да ради особа која је у процесу промене пола и чији је изглед тако неодређен и недефинисан. Пошто ништа није регулисано законом, јер људи не могу да промене своја документа све док се не заврше хируршке интервенције, а и кад заврше са хируршким интервенцијама и крену да мењају документа, сусрећу се са милион проблема и перипетија, и онда све на крају зависи од праксе, која је иначе крајње неуједначена и произвољна, и личног сензибилитета државних службеника који поступају у конкретним ситуацијама, објашњава Павловићева.

Како додаје, матичне службе при општинама и градовима су те које у матичним књигама треба да изврше промену ознаке. Матичари у Београду и још неким градовима су промену ознаке пола вршили само на основу медицинске документације.

– Међутим, било је ситуација да су у неким градовима и општинама матичари упућивали људе у суд да у ванпарничном поступку траже промену ознаке пола, иако такав ванпарнични поступак није прописан законом. Онда су судови налагали матичарима да изврше промену ознаке пола у матичним књигама, што су ови и чинили. Дакле, имали смо једну потпуно правно несхватљиву и са аспекта правне сигурности недопустиву ситуацију – при потпуно идентичном чињеничном и правном стању у неким случајевима су решавали судови, а у неким органи управе. Све док се није десило у једном случају да су и суд и матичар одбили да лицу изврше промену ознаке пола у документима, сматрајући се ненадлежнима. То лице је поднело жалбу Уставном суду, који је констатовао да су градске и општинске службе те које су надлежне да се изврши промена ознаке пола у матичним књигама, наводи Павловићева. Међутим, истиче саговорница, то је привремено решење проблема, ова питања се морају уредити законом.

На питање да ли ће и у Србији бити уведена опција неодређен пол, као што је то урађено, на пример, у Немачкој, она одговара да за сада то није могуће.

– Мислим да наше друштво није спремно за тако радикалан потез, каже Славољупка Павловић.

Страх, осуда, неразумевање

– Транссексуалне и трансродне особе у Србији које трпе насиље тешко се одлучују да се обрате институцијама, највише због страха, осуде, неразумевања… Њима је лакше да се за помоћ обрате невладиним организацијама. Имали смо случај да је особа, која је нападнута у тоалету, са непоштовањем третирана од стране полицајаца, којима је пријавила напад. Ипак, више је примера дискриминације при промени докумената. Једној жени, која је променила пол, општински службеник запослен у матичној служби је тражио да оде на вештачење код судског вештака како би јој биле измерене гениталије. То је изразито стресно, непријатно и понижавајуће, а беспотребно, каже Славољупка Павловић.

Извор: www.danas.rs