Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Грађанске иницијативе уз подршку Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва и British Council у Србији су, 14. новембра 2011. године, организовале дебату „Образовање за ново време“. Било је присутно 136 представника/ца образовних институција, донатора, амбасада, организација цивилног друштва, наставника, директора  школа, ученика и родитеља.

Потпредседник Владе Републике Србије за европске интеграције Божидар Ђелић је, отварајући дебату, говорио о значају развоја образовања за будућност Србије, посебно у контексту придруживања Европској унији. Он је нагласио да квалитет образовања и продуктивност радне снаге једне земље одређује њену позицију у међународној подели рада и да Србија мора да крене у сусрет захтевима новог времена. Образовање је назвао управо срцем пута Србије ка Европској унији.

У том контексту је потпредседник Ђелић говорио о проблемима са којима се земља суочава у вези са образовањем: сваки трећи грађанин  завршио је тек основну школу, а само петина грађана старости између 31-35 година има универзитетску диплому, за разлику од Европе где је то чак трећина. Забрињава и податак да трећина младих у добу између 18-24 године прекине школовање, за разлику од земаља ЕУ исто учини 15 одсто младих људи, а да Србија стреми ка циљу да има мање од 25 одсто ученика који са 15 година нису достигли функционалну писменост. Ђелић је такође нагласио да је Србија једина земља у Европи у којој своје место није добио концепт целоживотног учења и изразио свој страх да идеја о томе да свако, сваког дана мора да ради додатно на свом образовању, још увек није добила своје место.

У вези са материјалном ситуацијом у образовном систему Србије, Ђелић је рекао да је промењена у односу на претходну деценију и да су плате учитеља у основним школама последњих година изнад просека, признајући да су и такве, оне још увек ниске. „Да би се побољшао систем образовања у Србији треба користити европске фондове јер је у буџету ЕУ 36 милијарди евра више опредељено за образовање него што је то било до сада.“, нагласио је Ђелић. Ђелић је нагласио да од стратегије образовања у Србији очекује пројекцију будућности у којој квалитетно образовање омогућава већи бруто домаћи производ. То се очекује од образовања отвореног ка остатку друштва, прима повратне информације и на њих реагује. У том систему Божидар Ђелић је нагласио значајну улогу запослених у образовању, али и родитеља  и ученика.

Tony O’Brien, директор Британског савета у Србији је нагласио важност образовања и посебно место које у његовом развоју имају вредности као што су креативност, интегритет , узајамност, професионализам и вредновање људи. Он је нагласио значај подстицања људи, охрабривања да решавају проблеме, постављају питања и доводити у питање старе начине за обављање послова. O’Brien је нагласио важност припрема за ново време, технологије, нове стилове учење, револуцију у образовању, као и значај поштовања захтеваног стандарда и квалитета, дакле, промена чија се валидација заснива на праћењу рада и оцени успешности оних који су у школи и наставника и директора школа и ученика.

Тинде Ковач  Церовић, државна секретарка у Министарству просвете и науке сматра да је важно одговорити на питања као што су: зашто се образовање мења, како се оно мења и који су изазови у Србији, подсећајући да вештине  и знања које послодаваци очекују од запослених јасно постављају захтеве пред систем образовања. Резултати истраживања стављају фокус на наставнике, а у фокусу мора бити и мењање традиционалне атмосфере која је још увек доминантна у школама. У наредном периоду је потребно оформити нове институције које би се бавиле подршком развојних капацитета, подршком процеса придруживања ЕУ на школском нивоу, акредитацијом програма везаних за доживотно учење.

У делу дебате о квалитету образовања које је потребно у будућности Десанка Радуновић, председница Националног просветног савета је нагласила учење деце како да уче, као кључну промену која треба да се унесе у реформисано образовање. Такође је нагласила важност припреме ученика и ученица за мултикултурално друштво, различитих јединки у којем су они активни, инвентивни и креативни. Према њеном мишљењу, на основу кључних компетенција које су прихваћене, дефинисани су исходи за основну школу. Исти посао за средњу школу тек предстоји, а битан је као припрема младих за тржиште и привреду. Наставници  су у том процесу најважнији, а у тој области је најтеже спровести промене. Донети су стандарди компетенција за наставнике и то је почетак. Национални просветни савет и Савет високог образовања покренули су договоре о стандардима за акредитацију наставничких програма. И сами наставници недовољно прихватају своју одговорност у образовном ланцу и обавезу да прате  иновације.

Александер Бауцал, професор на Филозофском факултету, сматра да промишљање о образовању треба да буде усмерено ка животу после 2025. године када ће деца која су сада ушла у школу преузети неке одговорне улоге. Тада ће комуникацијске технологије променити наше послове, послови ће захтевати изналажење нових решења. Онај ко је сада почео да ради промениће не само 4 посла, већ 4 професије. Расте број нерутинских, аналитичких и тимских послова. Учење ће представљати интеграцију формалног, неформалног и информалног.  Програми предуниверзитетског образовања су академски, као да служи само да се у универзитет укључе будући асистенти, а онда и професори. Индикативан је податак да само 26 одсто наставника исказује енергију и став потребан за добро обављање посла. „Иако просек није сјајан имамо изузетне појединце, постоје изузетне школе, наставници који су успели да направе добру атмосферу, али их не видимо јер се фокусирамо на просечну лошу слику. То су оазе квалитета које треба приметити, промовисати и проширити“.

Љубиша Рајић, професор на Филолошком факултету, сматра да је потребно имати анализу стања да би се говорило о квалитетном знању и стратегији развоја образовања у Србији. А последње такво, свеобухватно истраживање о основној школи урађено је пре 10 година. Он сматра да то што највећи универзитет у земљи нема аналитичку и развојну службу јесте најбоља слика и универзитета и образовања у целини. „Универзитет „производи“ сав наставни кадар и зато је важан. Осим тога, он даје кадар привреди, држави.“, каже Љајић. Затим инсистира на томе да Завод за унапређење васпитања и образовања уместо да пита наставника да ли је нешто изводљиво у учионици, даје решења која добро изгледају само на папиру.

Милан Кнежевић, председник Асоцијације малих и средњих предузећа, је указао на потребу да образовање прати потребе привреде и осталих који користе кадар који се школује. У својој фабрици Кнежевић је направио центар за индустријску обуку, јер знања која су доносили млади није подразумевао капацитете за њихову примену. Тако се и могло догодити да дипломирани студенти који су ушли у фабрику нису могли ни да препознају машине које треба да њихове идеје преточе у производ. Он је инсистирао на томе да независност универзитета не сме да значи немогућност да тржиште рада дефинише какве компетенције од будућих запослених очекује.

Дејан Бојанић, предстанвик Уније средњошколаца Србије, је говорио о квалитету образовања, отворености школа. Он је споменуо истраживање према којем је 82 одсто ученика и  ученица мишљења да треба да имају право гласа у школском одбору, а овај став је у истом истраживању  подржало и 56% професора.  Законом су сада школе обавезане да омогуће формирање ученичких парламента, а они имају право гласа у школском одбору. Осим тога учествују у раду школског актива за самовредновање и школског актива за стручно планирање. Ученици сматрају да школовање треба да буде бесплатно, а да треба унапредити доступност, инклузивност, методологију рада и активно учешће ученика и ученица. Велики значај дају волонтирању. Они сматрају да се дискриминаторски садржаји и фотографије не смеју наћи у уџбеницима. Систем треба да подстиче критичко мишљење и истраживање, а школа индивидуалност и одговор на потребе ученика. Од својих наставника ученици очекују да стално уче и усавршавају своја знања и вештине, унапређују методологију. Сматрају да се неформално образовање мора вредновати исто као и формално и информално, а да непостојање сектора за средње образовање у Министарству просвете и науке доприноси описаној лошој ситуацији.

О вези између управљање школама и квалитета образовања говорио је Ray Tarleton, директор интернационалног програма Националног колеџа за развој лидерства у школама из Велике Британије. Он је, поред представљања институције из које долази, говорио о најважнијим налазима истраживања које су заједно са Mc Kenssey, радили у осам 8 најуспешнијих образовних система у свету. Од 100 школа које имају добре лидере, у 93 ученици и ученице постижу добре стандарде постигнућа. Од 100 школа које немају добар приступ лидерству, само у једној школи ученици имају добра постигнућа. Нема примера побољшања постигнућа у школи без доброг лидерства. Он је такође нагласио значај мотивисања и укључивања родитеља у живот школе, а као најважније је наведено да директори подржавају професионални развој наставника и наставница. Као један од приоритета Тарлетон је навео екстерну евалуацију која даје праву слику школе и лоцира оно што је потребно мењати и унапређивати. Важно искуство везано за унапређивање рада школа везано је за хоризонтално учење, односно размену добрих искустава међу наставницима у истој школи, као и међу школама.

Део дебате на којем се разговарало о улози наставника у постигнућима ученика,  Вигор Мајић, директор Истраживачке станице “Петница”, сматра да је за промене у образовању кључна политичка воља и да се у хиперцентрализованом систему не могу направити кораци напред. Да бисмо имали иницијативу у школи, добре лидере, добре наставнике, морамо имати могућност да школа своје идеје оствари. Школа мало шта може да промени јер је све прописано, па, на пример, школа, чак и када је уникатна, не може сама да прави уџбенике. Образовање се може мењати тек када имамо објективне показатеље о томе колико нешто добро радимо. Објективно екстерно мерење постигнућа ученика је услов свих услова за било шта друго у школи, а квалитет наставника се не може мерити похађањем акредитованих семинара. У образовању се налази одговор на питање где ћемо бити.

Милан Вукобрат, директор Електротехничке школе „Михајло Пупин“, је акцентовао глобалне изазове пројектовања будућег образовања: „Потребно је децу школовати за занимања која још не постоје, за коришћење технологија које још нису измишљене, да би се решавали проблеми којих још нисмо свесни“. Вукобрат је такође додао да 10 најтраженијих послова у свету у 2010. години у 2004. години нису ни постојали, а очекује се да садашњи ученик до своје 38 године промени 5-8 послова. Вукобрат је говорио и о високим постигнућима Електротехничке школе „Михајло Пупин“ и да такве, упешне моделе и искуства треба користити за развоју других, мање успешних школа.

Татјана Матијаш, професорка у Саобраћајној техничкој школи у Београду, говорила је о потреби побољшања квалитета наставе, обезбеђивања квалитета социјализацијске улоге школе, побољшање квалитета наставе, руковођења и менаџерисања, повећање праведности и ефикасности у образовним институцијама. За оспособљавање младих људи за живот у свету брзих промена и за живот у демократском друштву важна је вишеструка улога наставник/ца: стручњак, чувар, модел, посматрач, медијатор, планер, креатор, мотиватор, помагач, едукатор, иницијатор, учесник и евалуатор.

Тања Ранковић, координаторка за образовање и развој људског капитала Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва, је рекла да је неопходно користити најбоље праксе добрих образовних система и прилагођавати их амбијенту у којем живомо. „Наша држава, не може себи да дозволи луксуз да већина популације буде необразована у будућности, јер је, дугорочно гледано, социјална и финансијска цена неуспеха у образовању веома висока“.  Из дискусија које су се чуле на скупу произашао је закључак да је неопходан договор о томе какво је образовање потребено, али да је култура целоживотног учења неопходна и укључује и наставнике и директоре у школама. Наше образовање мора да одговори на развојне промене и правце које нам диктирају Европа савремени свет у којем живимо. То треба да буде друштвени консезус, а не политички договор.

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива је нагласио да у вези са циљем образовања потребно усагласити све оно што су посебни циљеви државе, привреде, просветних радника, јер се они често супротстављени. Та неусклађеност ствара проблем. Посебно се позвао на споменути податак да само четвртина наставника у просвети има позитиван однос према послу који обавља. Њихов глас се из просвете  не чује, а то је глас оних који раде квалитетно и који не желе да имамо 46 одсто незапослених младих људи. Побеђује тишина коју промовишу опортунисти и они који не воле да раде у образовању. Однос према онима који управљају школом треба да се промени. За све то су потребне концентрисаније и фокусираније дискусије о свакој од тих тема и да у њима учествују представници ученика, представници заинтересоване јавности, као и други релевантни актери. У међувремену, не постоји оправдање, да се одлични примери не шире на друге школе. И екстерна евалуација која једино може да да праву слику.

Миљенко Дерета је на крају рекао да је сустинско питање да ли је реформа оваквог система уопште могућа или је потребно несто о чему се данас све више говори у свету,  а то је револуција, дакле, не поправљање, него стварање нечег новог.

После сваке тематске целине отварана је дискусија у којој су између осталих учествовали и проф. Загорка Голубовић, антрополошкиња, проф. Драган Домазет, декан Факултета информационих технологија, проф. емерита Свенка Савић, психолошкиња и лингвисткиња, директори школа, наставници и  ученици. Учесници и учеснице скупа су показали велико интересовање за тему, улогу релевантних актера образовања у Србији, као и за стратегију која треба да  обезбеди не само визију будућег образовања, већ и начине како да ученици и ученице који излазе из школа имају знања, вештине и ставове неопходне за изазове тражишта рада и потребе привреде које се мењају великом брзином.