Влада Републике Србије
Пише: Тео Тараниш (Блог о социјалном укључивању)
Испричаћу вам причу. У ствари, само ћу вас подсетити на једну причу о којој интензивно размишљам у последње време. Реч је о андегдоти која је добро позната, пре свега, студентима. Наиме, на већини факултета економског и бизнис усмерења професори покушавају да, навођењем интересантног примера, заинтересују студенте и на илустративан начин им приближе проблематику тржишне оријентације предузећа у савременом пословном окружењу. Немам дилему, такође, да ову причу пословни људи увек имају на уму.
Радња приче одвија се следећом динамиком. Два добра пријатеља налазе се у дивљини, изгубљени су и безуспешно покушавају да пронађу пут којим би се вратили натраг у цивилизацију. Док упорно трагају за решењем проблема у којем су се нашли примећују да им се полако и сигурним кораком приближава лав. Обојица схватају да су у великој опасности. Размишљајући како да избегну близак сусрет са гладним лавом, одлучују се за бекство што бржим трчањем. У том тренутку један од њих скида своје ципеле и остаје бос. На питање свог пријатеља зашто то чини када је већ сасвим извесно да је лав бржи од обојице, прибрано одговара да му није циљ да трчи брже од лава, него да буде бржи од њега.
Поента приче је очигледна. Јасно је да оваква конструкција догађаја реално и верно осликава тржишну утакмицу између конкурентских предузећа. Такав начин понашања оправдан је и пожељан у ситуацијама када је питање опстанка предузећа у фокусу. Сасвим је сигурно да га треба промовисати и „усађивати“ у главе младим људима са циљем да се развије и подстакне такмичарска и предузетничка црта њиховог карактера. Младе људе треба учити, усмеравати и код њих развијати предузетничку културу. Коначно, друштвени контекст и време у којем живимо не оставља велику могућност избора опредељења.
Сада ћу се осврнути на добро познату чињеницу да је код нас још увек на снази „традиционални“ начин размишљања који подразумева да после завршеног школовања само треба чекати и „дочекати“ посао. Ово у пракси значи посао који се неће мењати током радног века и који ће омогућити адекватне радне услове и зараду. Негде на линији овог начина размишљања је и изјава једног мог колеге са факултета који је у отвореној полемици са професором током предавања изговорио следећу реченицу: „Када завршим факултет не морам бити богат као Бил Гејтс, желим само да имам зараду која ће ми омогућити нормалан живот“.
Да ли је овај жељени сценарио данас остварив? Да, али (увек има али!) забрињава то да је најчешће остварив ако „имате среће“, односно познајете неког или познајете неког ко познаје неког и тако редом, знате већ на шта мислим. Оно што се у супротном сигурно догађа је апатија, незадовољство тренутним стањем, довођење у сумњу сопствених способности и знања, повлачење из друштвеног живота, повлачење са тржишта рада…
(…)
Текст “Трчање у будућност″ Теа Тараниша у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар