Влада Републике Србије
Пише: Вукашин Коларевић (Блог о социјалном укључивању)
У оквиру Националне стратегије за родну равоправност (2016-2020) истакнут је неповољан положај жена на селу. Већина жена на селу не поседује кућу (88%), земљу (84%) и било каква средства за пољопривредну производњу у свом власништву. Неплаћени помажући чланови пољопривредних газдинстава су махом жене (74%). Око 12% жена на селу нема здравствено осигурање, док 60% није укључено у систем пензијског осигурања. Неплаћене помажуће чланице пољопривредних газдинстава услед недостатка новца нису у могућности да самостално уплаћују пензијско осигурање (93%).
Закључци спроведених истраживања о положају жена на селу, показују да су главне препреке за формално запослење жена на селу: мале могућности за проналазак посла изван пољопривреде, непостојање предшколских установа, недостатак информација о слободним радним местима, али и дискриминација услед неспремности послодаваца да запосле жене које су уједно и родитељи[1][2].
Од жена на селу најчешће се очекује да буду стуб породице, особа која одржава домаћинство, али и која доприноси опстанку домаћинства кроз обављање активности у пољопривреди. Такав положај не нуди много простора женама на селу да „пробуде“ сопствене тежње о раду за који ће бити плаћене, о равноправном одлучивању о средствима у домаћинству и учествовању у доношењу одлука при управљању домаћинством. Светлана Ковачевић, дугогодишња новинарка и главна и одговорна уредница портала „Домаћинска кућа“, која прати стање у пољопривреди, сматра да се незавидан положај жене на селу огледа у патријархалном обрасцу наслеђивања у складу са којим жене често бивају искључене из наследства. Уз то, наводи проблем информисања тј. обавештавања о доступним средствима различитих пројеката јер на локалном нивоу недостају посредници између институција и потенцијалних корисника/ца. По њеном мишљењу, решење проблема би било спровођење едукативних радионица, кроз које се омогућава партиципација у друштву и развијање социјалног капитала (кроз међусобну сарадњу, умрежавање, неформално дружење), док би са друге стране, била омогућена ревитализација руралних подручја и повећање продуктивности у оквиру руралне економије.
Да би се положај жена унапредио, у претходном периоду је покренут велики број пројеката и мера које доприносе економском оснаживању жена са села и унапређењу њиховог положаја у оквиру домаћинства и заједнице. Значајан број институција и удружења жена омогућили су умрежавање жена различитих интересовања, али и жена које су кроз заједничку сарадњу пронашле пут да заједничке производе и услуге пласирају на тржишту. Унапређивање положаја за жене представља не само материјално оснаживање, већ и подизање свести о улози и правима које жена на селу треба да има. Стога је женама на селу потребна подршка и неко ко ће им објаснити због чега је важно да знају да имају право на равноправно одлучивање о судбини домаћинства и апсолутно право да доносе самостално одлуке о сопственом напредовању.
Жене из малих средина кроз самостално покретање бизниса и удруживање неретко успешно валоризују сопствене таленате и стварају нове вредности. Спектар делатности је широк. У случају Удружења жена „Мимоза“ из Нових Бановаца, делатности се претежно односе на самостални креативни рад чланица, заједничко друштвено одговорно деловање и организовање културних манифестација. Председница овог удружења, Јасмина Антоновић, сматра да су овакве активности у њиховом случају добро подржане од стране локалне самоуправе и да је изузетно важно да локалне самоуправе препознају потенцијал и значај које удружења жена генерално имају за презентовање места одакле долазе. Активности овог удружења имају веома важан друштвени утицај на целу локалну заједницу, с обзиром да обједињују бригу према старима и младима, уз организовање књижевних вечери, изложби и прикупљање књига за школску и месну библиотеку већ дужи низ година.
Председница Удружења жена „Сачувајмо село“ из Прибоја, Малина Станојевић, уједно и жена која је добила признање „Жена змај“ 2019. године за допринос развоју руралног женског предузетништва, сматра да су жене овог удружења успеле да остваре циљ због којег је удружење и основано, а то је да се жене у локалној заједници оснаже у сваком погледу. Каже да пут до циља није био лак, али да се сада, након 17 спроведених пројеката из различитих сфера, види јасна разлика у поимању сопствене улоге жена у друштву и породици, њиховом самопоуздању, самопоштовању и компетенцијама у односу на стање по уласку у удружење. Малина сматра да су добри и успешни примери привређивања, уз едукацију, најважнији фактори за проширивање мреже удружења, али и отклањање предрасуда које постоје о њиховим пословним дометима и дометима у области стручног усавршавања.
Оснаживање жена као мотив оснивања имало је и удружење жена које је прерасло у прву женску задругу на југу Србије „Дарови Лужнице“ из Бабушнице. На питање у ком су се тренутку жене из удружења ослободиле и одважиле да заједно са осталим члановима домаћинства доносе одлуке и равноправно располажу средствима, директорка задруге Каролина Стаменковић каже да је за то требало времена. „Верујте да је у почетку било веома тешко. У томе смо успеле тек након четврте или пете године постојања нашег дружења и реализације разних пројеката. Имале смо разне семинаре, едукације, дружења и постепено смо их оснаживале, да би оне данас биле ово што јесу. Четири, пет година нам је требало да могу да кажу: ја то могу, ја имам своје ја, могу и ја нешто да зарадим.“ За већину жена су послови које обављају за ову задругу њихови једини послови, али недовољни за финансијску самосталност. Каролина сматра да је битно да се жене оснажују и да оне желе да напредују.
Жене из Удружења за очување традиције „Горска вила“ из Сврљига кроз израду рукотворина и производњу хране омогућавају себи финансијску самосталност, док се зарађени новац поново улаже у активности и остаје у оквиру породице и домаћинства, каже председница удружења Емина Стефановић. Оне су такође и свесне да им уплаћивање пензијског осигурања пружа одговарајућу сигурност и већина њих то и чини. Емина истиче као изузетно значајне активности удружења заједничка путовања, размене искустава, дружења и пласмане њихових производа, којима негују локалну традицију, а где су сви на добитку, и удружење и локална самоуправа.
У разговору са представницама удружења жена схватио сам да се оваквим видом повезивања остварују изузетно јаке пријатељске везе, које нису мотивисане искључиво пословним успехом. Мотиви за оснивање удружења углавном нису само економске природе, али код већина удружења он свакако постоји, а услед увећања компетенција чланица, временом се и појачава. Иако им ови послови још увек не доносе пуну финансијску самосталност, жене уживају да обављају послове у заједници. То их испуњава и чини задовољнима. Оне се могу сматрати оснаженима, јер су научиле како се стварају нове вредности и како да вреднују свој рад, а самим тим и себе и своју улогу за напредак – свој, својих домаћинстава и заједнице.
———–
[1] Брадаш, С., Петовар, К., Савић, Г. (2018). Жене на селу – од невидљивости до развојног потенцијала. Friedrich Ebert Stiftung, Београд.
[2] Бекер, К. и сар. (2017). Извештај о положају жена на селу у Републици Србији. Извештај из сенке Комитету за елиминацију свих облика дискримнације жена поводом четвртог циклуса извештавања Републике Србије. Преузето из: Secons, Финални извештај евалуација акционог плана за спровођење националне стратегије за родну равноправност Републике Србије
***
Текст „Удруживање жена у руралним срединама – од економског оснаживања до друштвеног повезивања” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Вукашина Коларевића можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар