Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Међународни дан особа са хедикепом, 3. децембар, обележава се од 1992. године, када је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију којом се све земље позивају на обележавање тог дана с циљем да се унапреди и омогући особама са хендикепом једнако уживање људских права и равноправно учешће у друштву. Према подацима УН у свакој земљи приближно 15 одсто светске популације живи са неким обликом хедикепа. На просторима Балкана, због честих немира и ратних дејстава задњих деценија, тај број је вероватно нешто већи.
У Србији се већ традиционално овај дан обележава разним манифестацијама. Већина организација, али и државних институција покушава тог дана да јавности скрене пажњу на проблеме, предрасуде, баријере али и права особа са хендикепом. Баш као пред Нову Годину, пресабира се шта је урађено, шта није, а шта се планира.
Како често истичем, мислим да су предрасуде највећи проблем са којим се ове особе у Србији сусрећу, а из којих проистичу и неки други проблеми, као што су, висока стопа незапослености, низак ниво образовања, архитектонске баријере и немогућност кретања, али и многи други.
Инклузивно образовање је релативно нов институт у нашем законодавству. Још увек су присутни чак и почетнички проблеми у његовом спровођењу. Још увек су многа деца са хендикепом одвојена у специјалне школе и на неки начин гетоизована. Мислим да је сувишно упоређивати методе за образовање деце са хендикепом у ЕУ и у Србији. На западу већ одавно се школа прилагођава деци, а не деца школи, како је јос увек нажалост пракса код нас. Због таквог система тешко је развити програм који деца са хендикепом могу равноправно да прате.
Мислим да се, и поред закона који регулишу запошљавање особа са хендикепом, још увек овакве особе пре третирају као социјални проблем него као друштвени потенцијал. Колико год покушавали покренути са мртве тачке ово питање, добар део послодаваца је спреман да плати пенале држави уместо да запосли особу са хендикепом, пенале који су законски одређени уколико немају запослену особу са хендикепом на одређен број свих запослених. Иако им закон нуди чак и финансијску подршку да радно место прилагоде оваквом запосленом.
Једна од ствари које ме највисе погађају је игнорисање. Чини ми се да није тог 3. децембра, да се у насем друштву, а и медијима, особе са хендикепом не би ни поменуле, сем уколико је нека претешка и претужна прича у питању. Наиме, да би се променила свест нашег друштва, потребно је да особе са хендикепом постану видљиве. Међутим, не видљиве само физички, што је наравно врло значајно, већ и у сферама социјалне слике друштва и друштвеног живота генерално. Ни саме особе са хендикепом често немају жељу да се поставе као равноправни чланови друштва, из страха од одбацивања али и игнорисања. Као да је већини лакше да се прави да особе са хендикепом не постоје, него да покуша решити проблеме, како би сви имали једнаке шансе. Предрасуде ма колико биле део наше културолошке традиције, и ма колико биле јаке, могу се једино уклонити када почнемо причати о проблемима, а онда ћемо их и решавати. Када свако од нас почне да размишља шта је то у чему може дати допринос да би сви заједно живели лепше и квалитетније, тек онда ћемо моћи градити друштво без баријера.
(…)
Текст “Уочи обележавања Светског дана особа с хендикепом…” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар