Уринарна инконтиненција код старијих особа : Инклузија

Пише: Наташа Тодоровић (Блог о социјалном укључивању)

Сви ми који радимо са старијима суочавамо се са чињеницом да старије особе у неким случајевима имају потребу за пеленама за одрасле. Пелене за одрасле које старији са дијагностикованом инконтиненцијом морају да купују су скупе, па се дешава да старији у немогућности да их купе користе различита алтернативна решења, која могу само да погоршају њихово здравствено стање изазивајући уринарне инфекције и потребу за лечењем још једног здравственог проблема. Поред тога, старија особа може да одлучи да због немогућности да купи пелене остаје код куће, па према томе уринарна инконтиненција у великој мери утиче и на њихов свакодневни живот и често је увод у социјалну изолацију и повлечење. Особа која пати од инконтиненције се обично осамљује, не жели да излази и да се дружи са другима, не жели да говори о томе, јер то изазива осећање стида и срамоте и вређа достојанство, смањује самопоуздање и често је старијој особи непријатно када се нађе у друштву. Могућност да старија особа у овом случају буде активна и учествује у друштвеним догађајима је смањена.

Последице инконтинеције су и велика неугодност и неки психолошки поремећаји, као што су депресија и узнемиреност. Када говоримо о депресији треба имати у виду да се она често јавља код особа које пате од других хроничних обољења као сто су кардиоваскуларне болести, шећерна болест, различите форме канцера, различите форме артритиса… У овим ситуацијама депресија погоршава здравствене исходе горе набројаних обољења, доводи до смањења квалитета живота, додатно смањене функционалне способности, као и повећане смртности.

Током последњих десет година, радећи на терену, питајући старије шта је то што би им било потребно, једна од ствари које се често наводе су управо пелене за одрасле. Из тог разлога у последњих десет година покушавамо да заговарамо за то да старији са дијагностикованом инконтиненцијом добију пелене за одрасле на рецепт, јер то са једне стране омогућава старијима да воде достојанствен живот и остваре социјалну инклузију, а са друге стране то ће смањити трошкове и држави, јер ће број старијих са уринарним инфекцијама бити мањи. Ово смањује и потребу за антибиотицима. Старији тако могу да воде активан живот, учествују у друштвеним и културним догађајима, а смањује се и потреба за антидепресивима.

Уринарна инконтиненција дефинише се као немогућност контролисања мокрења, која се манифестује у распону од повременог „бежања“ мокраће до потпуне немогућности задржавања мокраће. Постоји уврежено мишљење да уколико имате дијагностиковану инконтиненцију ситуација не може да се побољша и да ништа не може да се учини. Иако је познато да старење може да умањи способност задржавања мокраће, не треба сматрати да је инконтиненција нормална појава у старости. Да би смо се ухватили у коштац са овим проблемом и да бисмо умањили његове последице, потребно је да предузмемо неке мере тј. трикове који неће одстранити инконтиненцију, али ће је ублажити, а нама олакшати свакодневни живот, учинити га достојанственим и квалитетним и омогућити да останемо и даље активни и да се дружимо без страха од непријатности које невољно пуштање мокреће носи са собом.

Прво и основно, морамо да знамо да се у многим случајевима инконтиненција не појављује одједном, већ јој увек предходе извесни “знаци”, који наговештавају проблем у будућности.

Дакле, проблеми који указују на инконтиненцију:

Када се особи јави потреба за мокрењем, и она не може да сачека ни неколико тренутака.
Када особа нема осећај да јој се пуни бешика.
Када почне да мокри, физички не осећа да то ради.
На крају дана врло ретко или често иде да мокри.
Неколико пута током ноћи одлази у тоалет.
Мокри по неколико капи.
Када особа почне да мокри, није у стању да прекине.

Уколико старија особа има проблем са инконтиненцијом и не може вољно да задржи мокраћу прво и основно је разговарати са њом. Понекад се, пре свега у почетку, проблем инконтиненције прикрива, јер особа која има ових проблема има осећај постиђености и срамоте, мисли да јој је угрожено достојанство, не жели да прича о томе и покушава на све начине да то негира или сакрије од чланова породице. У таквим случајевима морамо да будемо јако опрезни и пажљиви, неопходно је да разговарамо са особом. Морамо да запамтимо да је потребно да будемо дискретни, да покушамо да не повредимо особу која има инконтиненцију, тако што нећемо превише пажње да придајемо инконтиненцији, већ покушају да нађемо решење. Тако ћемо старију особу заштитити од срама и стида које осећа због проблема које има. Љутња и критика су лоши за комуникацију и старију особу више гурају у повлачење из спољашњег света и у социјалну изолацију.

(…)

Текст “Уринарна инконтиненција код старијих особа” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.