Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

У Србији ће у априлу и мају бити спроведено пробно PISA тестирање, као увод у главну студију 2018. године, у коју се наша држава враћа после пропуштеног претходног циклуса 2015.

Читалачка писменост је главни домен испитивања у PISA 2018, због чега ће највећи број задатака бити управо из те области, а ученици ће решавати и задатке из математичке и научне писмености. Поред тога, ђаци из Србије први пут ће и у пробном и у главном тестирању радити тест из финансијске писмености, а новина је и да ће све задатке решавати помоћу рачунара, који су заменили папир-оловка тестове.

Прелазак на електронско тестирање доноси нове могућности за ђаке – да отварају више страница, да означавају делове текста, преносе, комбинују…, али и још квалитетнија питања, каже за Данас Драгица Павловић Бабић, национална координаторка PISA студије у Србији.

Колико школа и ученика ће учествовати у пробном тестирању и како се прави узорак? Да ли су критеријуми дефинисани за све земље учеснице на нивоу OECD-а?

– Тако је. На нивоу OECD-а постоје јединствени критеријуми, а основно је да имате довољан број ученика и довољно разноврстан узорак, али тако да што верније одражава стварну структуру популације ученика. Потом договарамо са специјализованом агенцијом за узорковање које су то важне карактеристике које описују наше ученике. За нас су то регион, тип школе, наставни језици на којима се ради… Дакле, када прецизирамо пропорције и договоримо важне карактеристике узорка, тек онда долазимо до бирања конкретних школа. У пробном тестирању учествоваће по 60 ученика из 40 школа из свих делова Србије.

Недавне изјаве хрватских званичника у вези са резултатима PISA 2015 отвориле су питање да ли узорак може да се намешта, односно да се искључују одређене категорије ученика, не би ли земља имала бољи резултат. Да ли су критеријуми на нивоу OECD-а гаранција да су манипулације немогуће?

– Општи критеријуми су направљени у процедури која дуго траје и у којој морате да документујете да ћете имати узорак који реално описује стање у вашем образовном систему. Дозвољена су нека одступања, односно искључења о којима се унапред морате договорити. Можемо да искључујемо ученике по различитим основама, али та искључења у збиру не смеју да прелазе више од три одсто. Тако ми, на пример, искључујемо ученике који се школују на језицима мањина, али и о томе се одлучује на основу њихове заступљености у нашем образовном систему на том образовном узрасту. Правило је једноставно, деца раде тестове на оном језику на којем се школују. Тако ће деца која долазе из мањинских заједница радити тестове на српском уколико се школују на српском. Али, ученици који се школују на језицима мањина раде тест на свом наставном језику. Ми тестирамо ученике који се школују на мађарском језику, и то у главном тестирању, јер су они у школском систему највећа мањинска заједница. Међутим, не тестирамо ученике на русинском, бугарском и другим мањинским језицима, као ни децу у специјалним школама, јер њих нема толико у систему, а припрема посебних тестова за њих је у организационом смислу, као и у погледу обезбеђивања квалитета тестова, заиста велики посао.

Да ли је могуће избегавање лоших ђака?

– Избегавање лоших ученика је можда могуће под неким специфичним околностима, а под тим мислим на избегавање или заобилажење правила на нивоу појединачне школе. Но, увек је исправније и за тумачење налаза поузданије, уколико се држимо процедура. Најзад, и за школе које организују тестирање и за нас као организаторе истраживања много је једноставније уколико су сви критеријуми поштовани, него уколико покушавамо да се довијамо и избегавамо.

Могу ли такве манипулације да покваре резултат на националном нивоу?

– То је интервенција на микро нивоу који не може да дестабилизује крајњи резултат. Дакле, чак иако школа уради тако нешто, резултат ће бити онакав какав би био да није било малверзација. То је у суштини бесмислена интервенција и није фер ако бисмо искључили лошије ученике. Сем тога, ово су тестови који мере функционалну писменост, а она не корелира увек позитивно са школским успехом. Није тако ретко да ученици који имају слабија постигнућа у школи остваре врло добре резултате на PISA тесту и обрнуто.

Да ли државе учеснице добијају резултати пробног тестирања?

– Не добијају се информације о постигнућу, јер пробно тестирање искључиво служи да се тестирају задаци.

Шта држава и наш национални PISA центар намеравају да ураде до почетка главног тестирања и постоји ли начин да се припремимо да бисмо остварили бољи резултат?

– Када је реч о постигнућима која се тестирају, то је једна робусна категорија и резултат не можете тако лако да дестабилизујете или промените локалним интервенцијама или политикама кратког даха. Показало се као добра стратегија то што смо 2009. објавили збирке са задацима из претходних циклуса и послали школама, или када смо 2012. задатке објављивали у дневним новинама. То је позитивно утицало, пре свега, на мотивацију ученика, али и на њихов однос према тесту. Наиме, они су, на основу искуства са примерима задатака, имали јасну слику о томе какве задатке могу да очекују на самом тестирању и то је умањило неизвесност и изненађење на самом тесту. Једном речју, били су припремљени и то им је дало самопоуздање, а знамо да је самопоуздање фактор који доприноси успеху. Намера је да се то уради и ове године и лист Данас ће бити један од наших партнера у том послу. Добро је да се ученици упознају са задацима и да се са њима не сретну први пут на самом тестирању, јер се они прилично разликују од њихове школске свакодневице. Од њих се очекује да раде на другачији начин него на редовној настави. Пожељно је и добро да покушају да реше задатке, да дају неку аргументацију која можда није савршена, али су у том тренутку за то спремни. Одговор не мора да буде савршен, то може бити добар покушај, али се и то вреднује и бодује. Наши ученици су обично научени да дају или савршен одговор или никакав. Објављивањем PISA задатака не помаже се само ученицима да виде шта их очекује на тесту већ јасно илуструјете шта од образовања очекујемо – да ученици буду способни да решавају неке релевантне ситуације, да примењују знања, да их повезују, да се сналазе у различитим ситуацијама. Та порука је важна за све који се баве образовањем, али и за јавност у целини, да видимо шта бисмо волели да имамо у образовном систему и шта очекујемо од наших наставника и школа.

PISA задаци се разликују од свакодневне школске праксе у Србији. Занимљиво је да на тесту из математичке писмености ученици смеју да користе дигитрон, формуле су им дате на почетку теста…

– То помаже да разумемо шта би требало да буду исходи образовања. Код нас је знање оно што држите у глави и што можете да изрецитујете у по дана или ноћи. Али оно што је образовна компетенција је да знате како да неко знање употребите. Није поента да меморишите чињенице по сваку цену. Јер, информације су нам сада лако доступне, али је битно да знате како да те информације користите. Тест из математике на првој страници садржи све формуле које би могле ученику да затребају. Али нигде није речено да ли ће му затребати или не. Дакле, када решава задатак он треба да утврди да ли му је формула потребна и ако јесте, која му је потребна, онда ученик ту формулу проналази на листи. Не очекује се да је зна напамет, а и ако је зна напамет, паметно је да провери да ли је добро запамтио. Много је важније да покаже да разуме односе међу информацијама које су му дате, да их уреди тако да пронађе математички модел по којем може да реши задатак. Такође може да користи дигитрон. Кад погледате како ствари стоје у животу, од ученика који сутра изађе из школе нико неће очекивати да сабира или рачуна без употребе дигитрона. Школа је место на коме се од вас очекује оно што се у животу никад не очекује.

Код нас се верује да су ученици достигли максимум ако усвојена знања умеју без грешке да репродукују и да за то добију петицу. Али изостаје примена…

– Сва постигнућа у PISA су дата кроз описе у којима се препознају нивои знања, дакле, знања су уређена у развојни ред. За сваку област која се испитује у PISA је дефинисано шест нивоу постигнућа. На другом нивоу се налазе такозвана репродуктивна знања, а просечна, типична постигнућа која остварују наши ученици налазе се на том нивоу. Школа би морала да охрабрује ученике да напредују ка вишим нивоима знања. Имали смо апсурдну ситуацију 2012. године, када су наши ђаци тестирани у области решавање проблема. То није типична школска област, али су ученичка постигнућа била далеко виша него у оним областима које се раде од првог разреда основне школе, са великим бројем часова, као што је, рецимо, математика.

Ко је крив што ниједна просветна власт није озбиљно применила поуке из досадашњих резултата PISA истраживања? Делимично су оне уважене кроз нека ранија законска решења, стандарде постигнућа и завршни испит, али су неке државе на основу тих резултата правиле посебне акционе планове.

– Образовни систем има своју инерцију и није лако ствари покренути тако да се осете на нивоу целог система. Један добар начин је да то урадите кроз закон, али морате да обезбедите механизме како бисте били сигурни да ће се све што пише у закону спроводити на адекватан начин. Ако направите корак који није обезбеђен, може да се деси да систем не реагује на промену, а ако је она превише удаљена од тренутног стања ствари, систем може да је одбаци. За свеобухватну реформу образовања је потребан друштвени консензус, добра воља и укљученост свих актера, то никада није краткорочни програм који се реализује у једном даху.

Наши политичари очито не виде смисао да покрећу неке озбиљне промене, чије ефекте ће њихови наследници приграбити као свој успех.

– Вероватно да има и тога. Али морате да имате одговорност према младим људима и да стално нешто мењате, пратећи промене на глобалном плану. Традиција је важна, али образовни систем мора да се синхронизује са савременим тренутком и захтевима које оно поставља пред појединца.

Ове године Естонија и Словенија су одлично позициониране, Финска и даље доминира међу европским земљама. Треба ли да се са њима поредимо, ако већ не можемо са азијским државама? У Србији често чујемо коментаре да са Финском не можемо да се поредимо, јер је тамо статус наставничке професије на високом нивоу.

– Шта год да радите у животу, добро је да погледате како то други раде и да покушате нешто од тога да научите и примените, али не тако што ћете преузимати у целини готове рецепте. Ми смо различите културе, имамо различите образовне традиције, другачије системе образовања наставника… Све то треба узети у обзир, али не значи да неке добре идеје не можемо да преузмемо. Добро је да пратите шта се дешава у другим системима, да се угледате на добре праксе, да тражите своје механизме и ресурсе којима можете то да достигнете. Најзад, зашто бисмо све пробали на сопственој кожи, ако већ видимо да негде другде имају добре резултате. Нашим наставницима и школама недостаје мотивација, али кад имате оријентацију на успех, добробит и напредак, промене ће бити брже.

Да ли наставници могу нешто да промене у својој пракси да бисмо постигли боље резултате у PISA?

– Промене су могуће и у постојећим условима, имајући у виду статус струке у друштву, финансијски статус наставника, услове у којима школе раде, наставне програме… Добро би било да се промене дешавају у свим овим аспектима, као и на нивоу легислативе и образовања наставника. Али чак и ако наставник није подржан из система, он може да уради нешто за своју и добробит својих ученика. Ту, пре свега, мислим на промене у начину рада, начину да који тражите да они покажу знање, како их питате и како их оцењујете, јер на тај начин одређујете и како ће ђаци учити. Однос према градиву се формира према начину на који вас наставник пита, како вас оцењује и за шта вам додељује високу оцену. Наставник треба да подстакне ученике да више повезују градиво, да их чешће ставља у ситуацију да аргументују, да сами постављају питања, а не само да дају одговоре на позната питања, затим да се праве мали пројекти, да ученици самостално истражују, да сами себе процењују, да они одређују критеријуме квалитета знања… Систем мора да се упути ка нивоима знања која су изнад репродуктивног, а то може и сам наставник у одељењу, без обзира на то како је образован, какви су програми и слично. PISA задаци треба да буду гласноговорници идеје да је могуће направити промену у одељењу и ако се ништа друго не промени.

Зашто нам је потребна PISA ако већ знамо какви су нам резултати, а готово никакве промене у образовању се нису у међувремену догодиле. С друге стране, број земаља учесница из циклуса у циклус расте, што говори о важности да се буде присутан у овој међународној студији.

– Чак и када нема крупних системских захвата, промена је било и у систему се нешто дешава – у његовим појединим деловима, на локалном нивоу, кроз партнерске пројекте… на много различитих начина и на много различитих нивоа дешавају се неке интервенције у систему. Кроз PISA пројекат ви видите у ком правцу се креће наше образовање, можете да пратите ефекте системских промена, да видите шта даље најбоље резултате, да планирате дугорочније и свеобухватније… Верујем да је за један образовни систем важно да има такву, али и друге провере, јер се у супротном не бисмо могли оријентисати, не бисмо имали критеријуме за процену да ли смо и колико смо добри. Имали бисмо само наставнике који оцењују свако за себе. PISA је у свету прихваћена као пожељан и добар мерни инструмент, а резултати те студије служе као важни аргументи у различитим дискусијама, али и у доношењу одлука.

Много година је прошло док PISA на тај начин није прихваћена у Србији. Неке просветне власти су је оспоравале, други су покушали да резултате прикажу мање лошим…

– Добро је што се однос јавности, и стручне и опште, мења у том правцу. Мислим да је велика добит од пројекта то што су квалитет образовања и квалитет педагошког рада препознати као централне теме када је образовање у питању. Ми смо дуго живели у систему у којем је владало уверење да, ако ништа друго не ваља, бар је образовање добро. А онда су нека домаћа, а потом и међународна истраживања, међу којима и PISA, показала да то није баш тако. Још једна ствар је битна у дискусијама које су покренуте, а то је што се одговорност за образовна постигнућа померила ка школама и наставницима. Дуго је владало уверење да си ти онакав ђак колико се трудиш и какве оцене имаш, а да ли су то петице или лошије оцене, да ли си заинтересован или ниси, дисциплинован или не, то је твоја ствар. Међутим, школа је такође одговорна за постигнућа ученика, то је узајаман процес.

Шта је функционална неписменост

Најупечатљивији налаз последњег PISA истраживања у којем је Србије учествовала је да имамо око трећину функционално неписмених ученика? Шта они могу, односно не могу?

– Бити недовољно функционално писмен значи да нисте довољно овладали стратегијама рада са информацијама и да је нека количина информација, са којима се сусрећете као ученик или грађанин у својим различитим грађанским и професионалним улогама, за вас несавладива. Као наставници и стручњаци који раде у школама и са младим људима, као родитељи, као грађани заиста морамо да се забринемо над чињеницом да је тако висок проценат ученика процењен као недовољно функционално писмен, а реч је, да се подсетимо, о ученицима који се налазе тек на почетку средњег образовања и пред којима је још дуг период школовања, у којем тешко могу да се снађу, и још дужи период професионалног рада, којем такође не могу адекватно да се прилагоде.

Финансијска писменост

Шта ће се тестирати у финансијској писмености?

– Финансијска писменост подразумева да знате како да користите финансијске алате, нпр. новац, кредитне картице, чекове, да процените шта је за вас краткорочно, а шта дугорочно повољно… Ученици имају џепарац, купују мобилне телефоне и месечне пакете за њих, виде родитеље који узимају кредите… све су то ситуације које их се тичу или треба да их припреме за будућности. Ма какав резултат да добијемо из финансијске писмености, то ће за нас бити корисно. То је такође порука да не мора свака област да буде посебан предмет већ да има простора да се изучава у оквиру постојећих садржаја и предмета.

Аутор: Весна Андрић, извор: www.danas.rs