Влада Републике Србије
Пише: Марија Н. Поповски (Блог о социјалном укључивању)
Овако гласи наслов мастер тезе коју сам одбранила 2014. године на Правном факултету. Тему сам бирала дуго и пажљиво јер нисам желела да изађем из оквира онога што ме у тадашњем професионалном развоју највише занимало.
И све то не би било тако значајно да оно што сам о услугама социјалне заштите писала 2013. и 2014. године, није скоро па у потпуности, актуелно и данас. И двадесет година након започињања реформских процеса у области социјалне заштите, услуге које би требало да подржавају породицу су недовољно развијене, недовољно распрострањене и са ниским обухватом корисника.
Од дневних услуга у заједници које су постојале 2012. године актуелно је повећан само број корисника услуге помоћ у кући за старија лица, и то за 4,2%, док је број корисника услуге дневни боравак за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом смањен за 21%, а број корисника дневног боравка за децу у сукобу са законом за више од 85%. Саветодавно терапијске и социјално едукативне услуге се пружају само у једној четвртини општина и градова у Србији.
Зашто је важно да породица буде системски подржана?
Породица као основна друштвена група има одређене функције које остварује. Функције породице су био-репродуктивна, психо-социјална, социјализаторска и економска, а остварење сваке је једнако важно за здрав развој целокупног друштва*. Неопходност предузимања мера које су усмерене на подршку породици, почива на чињеници да је породица најтрајнија и најважнија форма заједничког живљења људи, у којој чланови остварују присне односе, а која представља базу у којој деца развијају своје потенцијале и аутономију, да би, када одрасту, преузела друштвене улоге одраслих. Колико ће успешно и са којим степеном одговорности обављати своје улоге зависи од квалитета њиховог одрастања, социјализације, модела понашања које усвоје, као и вештина које стекну.
Из брошуре „Уживајте у родитељству“, SOS Дечија села Србија
Остварење породичне и социјалне заштите данас је веома изазован задатак, јер су породица и породични живот суочени са различитим искушењима. Поред традиционалних ризика који погађају породице попут сиромаштва, смрти, инвалидитета, развода брака, савремена породица се суочава са додатним ризицима који су најчешће последица како брзих глобалних промена у свим областима животног функционисања, тако и кризом и трансформацијом традиционалних вредности и немогућношћу породице да се прилагоди. Незапосленост родитеља, или пак преоптерећеност запослених родитеља који све мање времена посвећују деци, тешкоће усклађености професионалног и породичног живота, породично отуђење или недостатак породичне подршке су само неки од додатних ризика. А када је породица изложена социјалним ризицима и тешкоћама у функционисању, задатак државе је да преузме организоване и системски утвђене мере у циљу очувања породице и превенције њеног урушавања**.
Да би се породица подржала у превладавању социјалних ризика, неопходно је да програми и услуге не третирају само индивидуалне проблеме појединих чланова, већ да породицу сагледају као целину и кроз призму њених снага. Ову тезу доказују програми и услуге за породице који се спроводе широм Холандије, Велике Британије, Немачке и других земаља Европске уније као и Сједињених Америчких Држава, Канаде и Аустралије који настоје да разноврсним методама и интервенцијама пруже свеобухватну подршку породици у кризи. Ови програми и услуге уважавају међузависност чланова породице и њихових односа, мрежу подршке породици, њено окружење и препознају њене потенцијале и ресурсе. У скандинавским земљама и Републици Ирској, на пример, овакве услуге чине окосницу политика усмерених према породици.
Које су услуге намењење подршци породици?
Србија је 2000. године започела процес реформе система социјалне заштите, а међу приоритетним областима наведене су заштита породице, посебно превенција институционализације њених чланова, развијање алтернативних облика смештаја, развој услуга у заједници као и укључивање организација цивилног друштва у пружање услуга. Системске промене у овим областима наступиле су након усвајања Стратегије развоја социјалне заштите 2005. године, када је отпочело успостављање великог броја дневних услуга, посебно услуга за старе особе и децу са сметњама у развоју, укључујући и њихове породице.
Закон о социјалној заштити (2011) дефинише пет група услуга социјалне заштите, при чему су за област подршке породици најзначајније дневне услуге у заједници (помоћ у кући, дневни боравак, свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици у непосредном окружењу) као и саветодавно–терапијске и социјално-едукативне услуге (услуге интензивне подршке породици у кризи, подршка породици која се стара о детету или одраслом члану са сметњама у развоју, саветовање и подршка у случајевима насиља, породична медијација и друге активности саветодавног и едукативног типа).
А какво је стање у пракси?
Иако Закон о социјалној заштити формално даје предност услугама у заједници, подржава породицу и превенира њено урушавање, стварно стање указује да већ десет година недостају одређени подзаконски акти и политике које би усмериле праксу и осигурале основне услове за пружање услуга. Систем социјалне заштите није ни стратешки јасно опредељен будући да је последња Стратегија социјалне заштите израђена 2005, а да актуелно постоји само Нацрт Стратегије за период 2019–2025.
Услуга “Јачање породице”, архива SOS Дечија села Србија
У пракси је већ годинама уназад најзаступљеније пружање дневних услуга у заједници, и то помоћи у кући за старије и одрасле, лични пратилац детета и дневни боравак за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом. Поједине услуге које би требало да подрже породицу и превенирају издвајање деце из породица пружају се спорадично, у веома малом броју локалних самоуправа и њихово финансирање је пројектно условљено. Неусклађеност са идејом реформских процеса видљива је и у погледу пружалаца услуга, будући да доминирају установе из државног сектора, иако су реформски процеси, као и Закон о социјалној заштити, предвидели успостављање плуралитета пружалаца и укључивање организација цивилног друштва у пружање услуга које су на нивоу локалних самоуправа.
Оно што је посебно забрињавајуће јесте недостатак системски подржаног пружања услуга које би ојачале и очувале биолошку породицу и превенирале издвајање деце. Демографски подаци указују да се укупан број деце у Србији смањио за 10,8% у периоду од 2010. до 2019. године док статистика показује да се у истом периоду број деце на смештају у домовима или хранитељским породицама увећао за 14,9%. Најчешћи разлог за издвајање деце из породице у претходних пет година је неадекватна родитељска брига и насиље над децом. У 2019. години 64,9% деце је издвојено из своје породице из ових разлога.
Република Србија има развијене и пилотиране програме и услуге који настоје да примењују јачање породице кроз приступ заснован на снагама. Такви су пре свега услуга Породичног сарадника коју су пружали домови у трансформацији и услуга Јачања породице коју већ седам година пружају SOS Дечија села Србија у Нишу, Београду и од ове године и у Краљеву, а уз подршку донаторске заједнице која препознаје значај улагања у породицу. Оно што Република Србија тренутно нема ни у законодавном ни у стратешком опредељењу јесте разумевање значаја улагања у ове услуге и системског подржавања кроз осигуране механизме финансирања.
Шта је неопходно урадити?
Услуга “Јачање породице”, архива SOS Дечија села Србија
Имајући у виду приказано стање, неопходно је парадигму избегавања ризика заменити парадигмом управљања ризиком. То практично значи да је неопходно да систем социјалне заштите у Републици Србији буде снажно оријентисан ка управљању социјалним ризицима, подржавању породице у кризи и превенирању њеног урушавања. Сиромаштво породице нити последице које из њега произилазе, као ни инвалидитет детета или других чланова породице, не би смели да буду разлог за издвајање из породице. Дакле, неопходно је да нова Стратегија социјалне заштите и Закон о социјалној заштити предвиде системско укључивање услуга интензивне подршке породици у кризи, попут поменуте услуге Породичног сарадника, као и услуге превентивног карактера попут услуге Јачања породице.
Искуства организације SOS Дечија села Србија указују да јачање породице постиже најбоље резултате када се рад са породицом започне онда када ризик није превелик, што доводи до развоја родитељских компетенци и механизама за превазилажење кризних ситуација које су дугорочно одрживе. Важно је да се препознају позитивни ефекти ових услуга по породице и друштво, али и да се обезбеде одрживи механизми финансирања, тако да пружање ових услуга престане да буде пројектно условљено.
Наредни неопходан корак јесте усвајање подзаконских аката који би омогућили услове за равноправно укључивање организација цивилног друштва у пружање услуга које су у функцији подршке породици, како би се остварили циљеви који су зацртани реформским процесима јос пре 20 година. И на самом крају, важно је разумети да улагање у услуге које подржавају породице представља улагање у људски фактор и у стварање једнаких услова за животни старт, што дугорочно има позитивне ефекте за друштво у целини.
——-
*Јашаревић, С. (2010). Социјално право. Нови Сад: Правни факултет Универзитета Нови Сад
**Нијемчевић, М. (2014). Услуге социјалне заштите у функцији пружања подршке породици – мастер рад. Београд: Правни факултет
***
Текст „Услуге социјалне заштите у функцији пружања подршке породици” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Марије Н. Поповски можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар