Влада Републике Србије
Пише: Бојана Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)
Сетих се 5. маја, датума који је у „календару људских права обележен као Међународни дан самосталности и сада се сигурно питате зашто ми је тај дан значајан? Већ смо одрасли, зрели људи – самосталност нам је постала саставни део живота, баш као и ваздух који удишемо. Из личне перспективе вероватно сте потпуно у праву. Само што то не важи за све нас – особама са хендикепом самосталност није баш увек доступна.
Као и многих других „задатих“ датума, и 5. маја је искоришћена прилика да се „уграби“ мало медијске пажње која ће бити посвећена положају особа са хендикепом. Нажалост, ниједан од тих прилога не буди наду у боље сутра – проблеми су исти као и пре једне или две деценије, при чему се не може спорити да је у целокупном друштвеном положају припадника ове популације дошло до извесних (мањих или већих) побољшања. Наравно, не може се све постићи у кратком временском периоду – друштво у коме су све особе са хендикепом равноправни чланови, уживајући подједнако друштвена добра као и припадници опште популације, још увек је само визија којој теже многе организације особа са хендикепом.
А та визија – звезда водиља коју непрестано тежимо да дохватимо и заувек задржимо у својим рукама – стално нам измиче, шаљући мангупски топле осмехе, као да поручује: “Ухватићете ви мене врло лако али ћете (пре)дуго чекати да останем у вашем загрљају.“ Не можемо рећи да нас је слагала – увек је ту близу нас, доступна накратко, али је пре или касније нека сила поново врати у висине до којих не можемо да досегнемо, не зато што им нисмо довољно дорасли, већ због тога што нам стално фале мердевине! Досегнемо ми до ње, али гле чуда: мердевине почињу да се љуљају – на њима нам више није ни сигурно, ни лепо… Нестабилни смо, могућност да се стрмоглавимо постаје све ближа и ближа, па коме ће тада бити до уживања!? Спустивши се још коју лествицу ниже, постаћемо стабилнији, али и наше задовољство већ почиње да се смањује…
Вас вероватно занима и како изгледа ова наша звезда? Ако ми верујете на реч, њен тачан опис вам нико не може дати – толико је сјајна да је никада не можемо јасно видети. Једно је сигурно: има бескрајно много кракова, при чему сваки њен крак представља један сегмент људског живота. Свакој особи са хендикепом димензије и удаљеност њених кракова изгледају другачије и да није тих разлика звездица нам не би била тако занимљива. Овако, својим субјективним доживљајем њеног изгледа (свесно или несвесно) откривамо властиту суштину: Шта нам тренутно највише смета? Чега се плашимо? Шта желимо, односно који нас део личног живота највише окупира у датом тренутку?
Пет основних постулата самосталног живота: „1) избор, 2) самостално доношење одлука, 3) контролу, 4) одговорност и 5) право на грешку“ (преузето са сајта www.cilsrbija.org, 30.5.2017) можда и није тешко достићи, али се намеће питање: како их у правом смислу можемо (про)живети по 24 часа свакога дана у години, ако изостану адекватне услуге подршке?
Наиме, особа са хендикепом може бити потпуно зрела за самостално доношење одлука, али да је удружено дејство нпр. физичког оштећења и постојања препрека у спољашњој средини константно спречава да их реализује у свакодневном животу. Сетимо се само колико су пута и особе без хендикепа услед егзогених фактора биле осујећене у некој својој замисли. Хендикеп наравно, није нужна сметња потпуној самосталности, али је сигурно разлог више да се не успе у реализацији донете одлуке, нарочито у случајевима када је за њено остварење неопходна помоћ/подршка другог лица.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар