Влада Републике Србије
Пише: Вукашин Коларевић (Блог о социјалном укључивању)
Сеоске средине не нуде много могућности за проналазак квалитетног радног места. Тачка или зарез? Не треба нам зарез, јер не постоји АЛИ…
Идеал сигурног посла полако нестаје. Напуштањем система планске привреде, већина становништва је остала затечена и неспремна за даље промене. Младима након завршетка школовања, предстоји процес проналаска радног места који често није лак ни у подручјима са високом стопом пословне активности. Наши родитељи су живели у држави у којој се кроз повезаност школског система и привредних субјеката (путем практичне наставе) лакше долазило до запослења.[1] Кроз главу ми пролази мисао „посао се тражи, посао се не налази“. Да ли то знају сви који би то требало да знају?
Млади на селу, и уколико нађу посао, често раде под условима којима се не поштује њихово основно достојанство (често и закони државе), махом услед неформалне запослености.[2]
Како се „укључити“ у заједницу путем запослења? Како избрисати ружан осећај немоћи?
Представљам листу могућности. То су неке од могућности, бачене у лице једном студенту при анкетирању младих из села општине Параћин. Сада их, већ бивши студент, вама сервира.
Прва опција, коју је прихватила једна од жена из групе младих које сам имао прилику да анкетирам, је рад у локалној продавници за зараду испод „минималца“. Након разговора са њом схватам да то није зарада, већ је у питању „компензација за рад“ где запослени уместо зараде као накнаду добија робу из продавнице. Према речима ове жене, морала је да пристане на те услове, јер нема алтернативу.
Друга, прича младог брачног пара из унутрашњости, чекање на одлазак у Словачку и рад на тракама у погонима за склапање производа кућне технике реномиране светске компаније. „Сваког јутра проверавамо мејл, већ је требало да нам јаве да ли су нас одабрали. Месечно може да се заради и 700 евра, три месеца па опет назад. Он и ја, то је 1400 евра месечно. Децу ћемо оставити код мојих“. Рекли су ми да се таквом послу надају.
Трећа, углавном намењена јаким и издржљивим мушкарцима, радник у погону за производњу сточне хране. Смена 10 сати, температура ваздуха у просторији где се ради је исте вредности. На питање колико дуго ће моћи да издржи на тој позицији, брат ми одговара да јесте мало напорно, али прима минималац и пријављен је. Рекао ми је да тренутно у околини не може да пронађе бољи посао.
Четврта, дићи руке од свега и радити оно што мораш. Млада жена ми, на спрату неизграђене куће, говори како већ четири године не тражи посао. „Одустала сам. Обрисали су ме из бироа… И нека су. Нисам могла више да идем тамо, само да би ми лупали печате. Надала сам се неком послу, али више не…“. Оставио сам је да са свекрвом на промаји, чисти пасуљ. Рекла је да ни то није лоше…
Пета, осетити подршку, ветар у леђа, ослонац под ногама. Млади пољопривредник, коме подршку пружају родитељи. На њиви је од јутра до мрака, али се не жали. Другу годину заредом сади шаргарепу на плодним парцелама уз Велику Мораву. Шаргарепу продаје на велико. Рекао је да је задовољан. Да ли га треба питати шта више?
„Посао се тражи, посао се не налази.“
Управо на оваквим примерима треба да увидимо да се млади из сеоских средина не смеју предавати колико год да су тешке околности у њиховом окружењу. Они тешко могу пронаћи одговарајући посао, али могу изградити бољу будућност за себе и своју породицу. Њихови напори се не смеју односити искључиво на рад у оквиру пољопривреде, већ и у оквиру осталих делатности руралне економије уз повезивање са осталим сународницима из локалне заједнице. За то су им потребни подршка, додатна обука и већа информисаност о расположивим средствима за покретање сопственог бизниса, с обзиром да се процес проналаска адекватног запослења мења услед глобализације и информатичке револуције. И наравно… Челична воља. Ипак, ни то неће бити довољно уколико сарадња између становништва и представника јавне администрације остане на садашњем нивоу и у значајној мери нефлексибилна. Треба имати осећаја и емпатије за оне који немају посао, с обзиром да незапосленост или недовољна запосленост могу довести особу до осећаја јаке тескобе и незадовољства. За значајан број таквих лица, дугорочна незапосленост јесте окидач за повлачење у себе и дистанцирање од заједнице у којој лице живи. То може поготово бити болно у мањим заједницама попут сеоских. Стога су и алтернативни начини креирања радних активности попут удруживања значајна, не само ради задовољења материјалних потреба, већ и ради разбијања стигме и омогућавања осећаја припадности у оквиру заједнице.
(…)
Текст „У потрази за послом – будућност младих на селу” у целини можете прочитати нa Блогу о социјалном укључивању.
—————
[1] Мојић, Д. (2012). Образовани и незапослени: Обликовање радних биографија младих у Томановић et al. (2012). Млади – Наша садашњост. Истраживање социјалних биографија младих у Србији. Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд.
[2] Марјановић, Д. (2016). Транзиција младих жена и мушкараца на тржишту рада Републике Србије, Београд: ILO.
pdf [3 MB]
Оставите коментар