Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Деца која су се родила оне године када сам почела да користим инвалидска колица данас завршавају факултете, а нека вероватно већ имају и своју децу. Имам изузетно ретку и прогресивну болест, тако да се оно шта физички могу и не могу мења понекад из дана у дан. То значи да се потрага за разним ситницама уз помоћ којих могу да будем самостална практично никада не завршава.

Бити особа са инвалидитетом не значи само живот са ортопедским помагалима. Наравно, зависи од врсте и степена инвалидитета, али уз основна помагала, постоји још безброј ситница које користимо, а које нису на листама или у каталозима, већ их сами проналазимо или чак и сами осмишљавамо.

Делује једноставно у теорији, али у пракси уопште није, нарочито кад имате деформације, положај тела или делова тела који се разликују од оног што се сматра “стандардним”.

Увек добродође ако у близини имате креативну душу. Тако је настао чувени јастучић тачно по мојој мери који од своје 13. године користим када сам у колицима. Моја мама је проценила какав ми тачно облик треба, којих димензија, купила материјал, обликовала јастучић, породична пријатељица је сашила неколико шарених јастучница…идеално за положај моје главе и врата, а делује и као модни детаљ.

Један од мојих сталних “реквизита” је и пластична рука која је увек уз мене, а користи ми да подигнем наочаре, почешем се, привучем неки предмет пошто су моје руке “закључане” у једном положају и не могу да их померам. Пронашла сам је сасвим случајно, када сам први пут била у Филаделфији код свог лекара. На излазу из болнице ме је привукло шаренило Gift shopa, препуног балона, плишаних играчака, књига и, између осталог, разнобојних, пластичних, лаких и супер згодних руку са фино обрађеном шаком на врху да не можете да се огребете и повредите. Све је некако испало баш како мени одговара – облик, дужина, дебљина.

Касније сам исте такве руке добијала из Грчке, али данас се тешко налазе. Ипак, драги људи који мисле на мене некако успевају да их пронађу у Немачкој, преко Белгије до Родоса.

Када ми је виљушка постала “кратка” зато што руку не могу да подигнем до устију, на једном од међународних симпозијума о FOP-у (мојој дијагнози), био је организован мали сајам ортопедских помагала, али и корисних, асистивних ситница. Управо ту сам пронашла “растегљиву виљушку” која се развлачи по принципу антене, иначе се продаје у сваштарама, а заправо служи да бисте “крали” храну другима из тањира. Тако је нацртано на оригиналном паковању. Када се склопи, лако стане у женску ташну. Сасвим је пристојног квалитета и уз свакодневно коришћење и прање, траје годинама. Не кошта много, а за мене је непроцењива, баш као и такви сусрети и познанства.

На једној од тих конференција, девојка из Норвешке која, исто као и ја, не може да подигне руке, имала је “држалице” за сладолед у корнету и за сладолед на штапићу. Не, нису купљене у некакој специјализованој продавници. Направио их је од дрвета њен отац, а убрзо по мом повратку у Београд поштом су и мени стигла исте такве. Овде их је моја пријатељица, уметница, осликала дивним мотивима, тако да, осим тога што су корисне, изгледају и врло атрактивно.

Такође због положаја руку, али и чињенице да не седим под правим углом, за столом ми је неопходно више постоље за тањир да бих могла да дохватим храну својом растегљивом виљушком. Неколико година сам у ове сврхе користила Велики народни кувар. Висина и ширина су били идеални, али никако није било практично због тежине књиге, ако, рецимо, идем у ресторан или у госте. Једном приликом сам се непланирано нашла у ресторану без мог постоља. Срећом, конобар је савршено схватио шта ми треба и убрзо је донео неколико пластичних кутија, различитих димензија, у које се одлаже храна. Изабрала сам ону по величини најсличнију Великом народном кувару. Од тада у кући увек имамо неколико финих, пластичних кутија по мојој мери које служе само у ове сврхе. Кутија је, наравно, неупоредиво лакша и самим тим много згоднија када треба да је понесем са собом. Понекад је решење заиста ту, на дохват руке, али вам некако, бежи, а много лакше га угледа неко ко ствари посматра са стране.

(…)

Текст “У сталној потрази за самосталношћу” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.