Влада Републике Србије
Пише: Иван Бранисављевић (Блог о социјалном укључивању)
Звучи контраверзно зар не, али да ли је могуће да слепе особе могу да гледају филмове? Да ли је могуће доживети филмско дело само помоћу чула слуха? Књижевност и музика су слепима доступни, али како ствари стоје са филмом. Испричаћу вам укратко о свом искуству и једном веома занимљивом и узбудљивом пројекту на коме сам радио готово четри године. Ради се о пројекту адаптације филмова за слепе. Уружење слепих Хомер је 2005. године започело пројекат адаптације и синхронизације филмова за особе са оштећеним видом са циљем да филмску уметност приближи слепима и слабовидима.
Негде од самог почетка сам учествовао на том пројекту и могу рећи да је почетак био веома тежак, на неразумевање смо наилазили чешће него на разумевање. Ипак, сада седам година од почетка пројекта Удружење Хомер је организовало већ пет фестивала адаптираних филмова за слепе, број адаптираних филмова је готово педесет, филмови су приказивани небројено пута тако да су просторије удружења готово постале стални биоскоп за слепа, а од скора филмови се редовно приказују и на другом програму РТС-а.
Како то изгледа филм за слепе? Адаптиран филм за слепе траје тачно онолико колико траје и обичан филм, нема продужавања или скраћивања филма, све је унапред путем аудио монтаже већ припремљено. Оригинални звук филма се чује од почетка до краја. На почетку сваке сцене чује се глас наратора који заправо прати филмско око камере. Колико времена је редитељ посветио томе да публици пренесе информације о простору, времену и ликовима у сцени, толико и наратор језгровитим реченицама препричава дешавања на екрану у реалном времену. Ако је филм спор са дугачким кадровима, као што су код Тарковског, онда су реченице дуге, описне и утапају се у дух самог филма, а ако су кадрови кратки и сцене се смењују брзо, као код Тарантина, онда и наратор говори у кратким реченицам са најосновнијим информацијама и оставља публику да ужива у фиму кроз гласове глумаца и саме звучне слике филма. Све време чују се гласови оригиналних глумаца који су благо стишани када почне синхронизовани глас спикера. За слепе је најугодније и најлакше да прате филм ако текст сваког лика чита други човек, тако да за филм у коме се појављује 50 ликова, има исто толико различитих спикера који читају улоге. Наратор се, поред описивања саме сцене на почетку кадра, појављује и током диалога глумаца да би публици саопштио све битне информације како би у потпуности доживела филм.
Но, како то изгледају пројекције филмова за слепе? Слепи долазе у просторије удружења где их чекају уредно постављене столице, као за најобичнију пројекцију. Понашају се као и свака друга публика која је дошла да гледа филм, можда су додуше мало бучнији због узбуђења од обичне публике, али када филм почне сва пажња је усмерена на филм. Од тог тренутка звук филма, говор наратора и синхронизовани гласови спикера учине да свака особа у публици постане сам свој лични редитељ филма. Свако доживљава и замишља на свој начин филм. Када се филм заврши, као и свака друга филмска публика коментарише и препричава доживљаје из филма.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар