Влада Републике Србије
Пише: Ана Илић (Блог о социјалном укључивању)
Постоје лепа, рана сећања на осмехе, слике сузе, мирисе… И постоје сећања без чулног покрића, нема звука ни боје, само сећање на мисли. Прво такво сећање је почетак мисаоног постојања, све касније му дође развитак и одређивање личности у виду мисли. Моје прво такво сећање је у вези с болешћу. У деветој су ми дијагностиковали неку Фридрајхову атаксију, рекли да је ретка, да ће ме довести до инвалидских колица, да са собом повлачи и друге тешкоће, кардиомиопатију, сколиозу кичме, дијабетес… Али то није болест која ме је напипала у апстракцији и дала ми идејно постојање. Болест коју сам сама увидела и дијагностиковала је болест друштва, деформација и мутација лежи у скупу индивидуалних неуроза.
То је друштво где научите да припадате, човек тежи да буде друштвено прихваћен (или општеприхваћен), општевољен, општепоштован. А то опште се увек ослања на облик постојања, на спољашњост, физичку природу. Јер закони и правила су формалин, односе се на облик, без садржаја, тако да и закони о инвалидности се односе на облик, али тај облик инвалидности не улази у садржај егзистенције. Све друштвене норме су у сфери формалности, и сва писана и неписана правила о жвоту особе са инвалидитетом се тичу инвалидитета, а не особе, јер инвалидитет је облик постојања неке особе.
Болест је у томе што се сви проналазе у дефиницијама облика и законима. Зато је било тешко да се ја нађем јер нема чак ни закона о мом ретком облику постојања, Што се тицало свега у сфери формалности и облика, ја нисам ни постојала. То је можда добро, морала сам сама да дам правила свог постојања.
И нисам постојање нашла кроз свој облик, то је највећа грешка, садржај и облик, душа и тело, коегзистирају, али се не условљавају. Ја сам имала свој пут, и никад нисам кренула путем некакве атаксије, него ишла својим, она мене прати. Тај пут је дуг и исцрпан, и могу га звати самосазнавањем. Пут се увек и засигурно се завршава оним што нас је и натерало на пут – социјалном укљученошћу. Завршава се тиме јер то је крајни циљ, односно осећање социјалне укључености, а нико се није родио с тим осећањем. Колико год био социјално “присутан” и укључен. То је осећај припадности, лакше се препознаје под тим називом. То је оно важно питање на раскрсници, “коме/чему желим да припадам?” Наравно, ово је питање душе, и овде је лако заварати се, а посебна завера на коју ја мислим је мешање душе и облика и рећи “ја припадам особама са инвалидитетом”. Припасти једној групи је одрећи се свог садржаја. Е па ја имам тачан одговор – припасти себи.
(…)
Текст “Целог живота ме Тута Бугарин клао у петак” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар