Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Док сам био мали спорт ме није много интересовао. Када су и приказиване утакмице на телевизији, више сам волео сам да имитирам спортске коментаторе, него да гледам утакмицу. На часовима физичког се нисам много укључивао у спортске активности, већ сам такође имитирао познате водитеље. Ипак, у средњој школи сам почео полако да се интересујем за спорт.
Са професором физичког сам се током четири године средње школе одлично слагао, а временом смо постали и добри пријатељи. По завршетку средње школе, понудио ми је да заједно са групом младих спортиста долазим на тренинге који су се најчешће одржавали у мојој бившој средњој школи, два пута недељно викендом, а понекад током распуста чешће и то на другим местима, нпр. на Партизановом стадиону, Ади Циганлији и Земунском кеју. Ови тренинзи се пре свега базирају на физичком вежбању и на њих долазе како млади који намеравају или се већ професионално баве спортом, тако и млади који долазе само због рекреације. Најчешће тренирамо неке атлетске дисциплине, а понекад играмо кошарку, фудбал и одбојку.
Први дан тренинга ћу памтити док сам жив. Интересантно је да тренер вршњацима није напоменуо да постоји неко ко је „другачији“, већ ме је представио као легенду школе. Ипак, на каснијим тренинзима сам вршњацима отворено говорио о својим проблемима, а све у циљу како би ме боље разумели.
Недавно ми је тренер увео вежбе за јачање руку и ногу. Мој тата се често шалио на рачун тога да су ми руке и ноге биле „танке као штапићи“, а да сам их сада ојачао. Сада се борим да радим вежбе за руке и када их урадим са одушевљењем коментаришем како сам успео, иако ми је тешко. Тренер ме зато стално бодри и сећам се да ми је рекао: „Кад смо успели ноге да ти ојачамо, сада ћемо и руке.“
Неколико пута се дешавало да ме тренер стави у екипу за колективни спорт. Једном приликом смо играли фудбал на Ади Циганлији и он нас је поделио у две екипе, као што то раде тренери са правим спортистима. Међутим, имао сам проблем да запамтим коме треба да додам лопту. Једном се досетио како да ми олакша, па је моја екипа играла без мајица, а противничка екипа их је имала. Пробао сам и да будем голман. Ништа од тога није било довољно да савладам правила игре у фудбалу, а сличан принцип је важио и док сам покушавао да играм кошарку и одбојку. Ипак, пошто много волим кошарку, тренер понекад пошаље мене и још једног друга да играмо у пару, што ми се свиђа. Једном сам чак убацио тројку и био сам пресрећан што сам успео.
Научио ме је и да прескачем вијачу. У први мах то нисам умео и плашио сам се да не паднем. Професор је то приметио и трудио се да ми помогне да превазиђем страх. У почетку ми није баш успевало, али ме је он бодрио да наставим даље и успео сам! Он је одушевљено констатовао колико сам напредовао, и позивао је моје бивше професоре да се увере шта сада могу да урадим. Заиста сам био срећан због добијене подршке.
Такође, научио сам и да радим вежбе са палицама, што ми је било много тешко у почетку, а мало сам се и бојао. Та вежба се изводи тако што подигнем палицу изнад главе, а затим скочим и у исто време спуштам руке са палицом и прескочим је. Нисам веровао да то могу да изведем и бојао сам се повреде. Професор ме је и овог пута бодрио да наставим даље и научио сам да изводим и ове вежбе.
Тренер и ја смо разговарали о мојим спортским вештинама и он ми је нагласио како ми атлетика одлично иде. У индивидуалном спорту се боље сналазим и разумем шта треба да радим, а и кад не разумем најбоље, могу да застанем, поновим ако нешто није добро, храбрим себе да наставим даље, док у колективном спорту морам одмах да идем у напад, брзо да реагујем, и проблем ми је да разумем правила игре.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар