Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Милaнке Лане Николић на 31. Belgrade Ignite-у “Моје друштво воли разлике” (27. април 2015., Mixer House, Београд)

Жеља ми је да вам објасним да су млади са хендикепом просто – млади, да немате чега да се плашите и да је хендикеп нешто што треба да схватите „најопуштеније“ на свету. Често се ломе копља око тога да ли треба користити термин „хендикеп“ или „инвалидитет“, па вас упућујем на сајт Удружења студената са хендикепом, где можете прочитати зашто је исправан термин „хендикеп“.

Младима са хендикепом не треба да се дивите, да тапшете и да се чудите. Млади са хендикепом раде исто што и ви – свакодневно дајете све од себе, зар не? – и ту нема ништа необично.

„Јао, па ти си супер!” – Ово је реченица коју редовно слушам кад ме неко упознаје. Ако се усуди да приђе, пошто имам штаке, мало се чуди, па каже: „Јао, па ти си супер!“ То је обично знак да није очекивао да сам супер, јер имам хендикеп. То је лош знак, немојте то да говорите.

„Је л’ си сломила ногу?“ – Ово је омиљено питање баба у превозу (нек ми опросте старије даме), које се плаше.

„Види, мама, како она хода!“ – Омиљена конструкција коју користе деца. Овом приликом позивам маме, тате, баке, деке и све који васпитавају децу, да их упуте да то не раде, јер се особе са хендикепом осећају јако лоше кад им се неко јавно обрати на такав начин.

„Тако си млада, а имаш штаке!“ – Уобичајена жалосна констатација кад ме неко види. „Имаш 23 године, а имаш штаке, јао, јадно дете, шта ти се десило?“ Ништа ми се није десило. Моје штаке су нешто што ја волим и што је део мог тела, што рачунам као део мога „ја“. Кад бисте ми узели штаку, то би било исто као да сте ми одсекли руку. Ту нема ничег лошег ни тужног. Уколико неко жели да проба моје штаке, може то да уради у свако доба, али мора да ме пита, јер је то основна култура: никада не узимајте нечије помагало, никад се не наслањате на нечија колица само зато што вам је забавно.

Не треба никада да помажете на силу, јер особа са хендикепом најбоље зна како да јој помогнете. Дакле, не смете да прискачете у помоћ и да убацујете некога у аутобус, јер то није лепо, а то мени раде.

„Је л’ ти дају нешто ’џабе’ јер имаш хендикеп?“ – Не дају нам ништа џабе, ништа не добијамо про боно. Обично плаћамо више него други, јер особе са хендикепом баш често плаћају такси, парама које немају (…).

Неко је пре свега особа, а потом особа са хендикепом. Ово је веома важно разумети, зато што се хендикеп често повезује са тиме да сте захваљујући њему остварили неки успех, а то није тачно. Хендикеп, у већини случајева, може да вам буде погон или га можете схватити као велику препреку. У суштини, он није препрека, већ треба да на њега, у крајњем случају, гледате као на нешто лепо.

„Ми немамо много особа са хендикепом, нисам их нигде видео!“ – Надам се да међу вама нема много оних који овако мисле. Није тачно да немамо особе са хендикепом – имамо их много, али немамо приступачан Београд, немамо прилагођене зграде и јавне просторе. Има много особа са хендикепом, потрудите се да их видите и да им се не чудите, већ да им се обрадујете.

„Желим да будем хуман/а и помогем особи са хендикепом.“ – Уколико помогнете особи са хендикепом, нисте хумани и нисте боља особа. Свако од вас у сваком тренутку може да постане особа са хендикепом, па немојте себе да посматрате као Супермена, јер не бисте волели да се нађете у тој ситуацији.

„А како ћу сад кући?“ – Кључно питање кад изађете у провод, а особа сте с хендикепом. Не користите градски превоз, комби је већ отишао, враћате се таксијем који треба да платите парама које немате… Зато у већини случајева и не одете на неки догађај или код пријатеља, јер како ћете то да платите?

„Имаш дечка?! Има ли и он хендикеп?“ – Хендикеп не одређује љубав. Многе особе са хендикепом имају дечка или девојку, али људи то не подразумевају. Ако имате партнера, онда се подразумева да и он има хендикеп. Својим примером могу да вас уверим да хендикеп заиста не спречава љубав, да љубав не види границе, да хендикеп не може да буде изговор и да никад и није.

„Да ли би волела да немаш хендикеп?“ – Наравно да бих, као и свака особа са хендикепом, претпостављам. Поента је у томе да не бих волела ако би то значило да сам промењена као особа. Ако ја не бих била иста ја – нека, хвала.

***

31. Београдски Ignite, под насловом “Моје друштво воли разлике”, одржан је 27. априла 2015. године у београдском Mikser House-у, у организацји УГ “Србија у покрету” и уз подршку Мреже пријатеља инклузивног образовања, Фондације за отворено друштво, Центра за интерактивну педагогију и Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије.

У пријатељској и неформалној атмосфери, десет презентера/ки је у динамичним петоминутним наступима публици представило личне приче о образовној и социјалној инклузији. Тако су посетиоци Ignite-а, уз превод на знаковни језик, могли да се упознају са значајем непрекидног стицања нових знања без обзира на животно доба, свакодневним животом младих са хендикепом и деце са сметњама у развоју, одлучношћу младог Рома да стекне образовање, подухватом вршњачке подршке младима оболелима од рака, будућношћу инклузивног образовања и асистивним технологијама, борбом против предрасуда о родном идентитету, као и социјалним укључивањем кроз филмску уметност.

Милaнка Лана Николић је рођена 1991. године. Дипломирала је Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету. На истом факултету похађа и мастер студије. Завршила је Школу веб новинарства, а тренутно похађа Новинарску школу. Пише за Интернет магазин “Култур кокошка”, где и уређује текстове. Сарадница је у емисији “Индекс” на Радију 202.