Влада Републике Србије
Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)
Приступачност је карактеристика оног окружења или предмета који омогућава да свако може с њим да успостави везу и да га користи лако, безбедно и здраво. Имајући то у виду, један од кључних аспеката планирања и пројектовања приступачности јесте испуњавање критеријума безбедности и здравља за све људе, сходно њиховим карактеристикама. Сваки простор, објекат, предмет или уређај који дизајнирамо за своје потребе, треба да буде безбедан за све. Окружење које свакодневно користимо, и простор и предмети, не смеју да нам угрожавају здравље.
Највећи број људи ће, када поменете безбедност и приступачност у истом контексту, најпре помислити на ужасно стрму рампу коју није могуће савладати. Такве појмове, међутим, треба схватити у ширем контексту. Последице по безбедност и здравље људи због погрешног планирања и дизајнирања окружења могу бити погубне. Навешћу три примера.
Први. Статистика бележи да је Србија у самом европском врху по броју саобраћајних незгода, у којима погине око 1.000 људи годишње. У протеклих 30 година на тај начин изгубили смо скоро један мањи град, а повређено је више од 15.000 особа/годишње. Многе данас имају трајни инвалидитет или здравствене потешкоће. О томе колико су нам путеви небезбедни (читај неприступачни) говори и чињеница да се материјална штета на добрима (возилима, роби, опреми), трошкови лечења и осигурања услед саобраћајних незгода, мере милионима евра.
Део проблема због којег нам путеви све више личе на рулет, јесте и у дизајну путева, раскрсница, кривина, сигнализације, осветљења, неодговарајућих материјала од којих се праве, лошег одржавања… Знак “црна тачка” која обележава опасну деоницу пута, на пример, не значи ништа друго него пребацивање одговорности на другога, једнако као и упозорење “пази клизав под” које неоправдано често виђамо у јавним објектима. Уместо што се бавимо последицама, требали бисмо, заправо, поставити кључно питање – зашто је одређена деоница пута уопште “црна тачка”? Шта се чини да она то не буде? Немање новца за реконструкције омиљени је одговор надлежних, али то не сме бити изговор? Реконструкција је свакако јефтинија од живота или нечијег нарушеног здравља!
Други пример. Према појединим европским директивама, проценат зелених површина на територији града треба да износи између 20 и 30 одсто. Процењено је да таква количина зелених површина у довољној мери чува здравље грађана, нарочито оних који имају потешкоће с астмом, бронхитисом… У Новом Саду зелене површине заузимају нешто више од 4 одсто. Трендови планирања и дизајнирања простора у нашим градовима, нажалост, о томе не воде рачуна. Некада је, међутим, то била обавеза – ред пешачких стаза, ред зеленила с дрворедима који спречавају и буку, затим, ред коловоза. Данас се зелене површине жртвују за нова паркинг места. Уместо да саобраћај прилагођавамо постојећем граду, његовим просторним карактеристикама и његовим становницима, ми град и људе у њему покушавамо да прилагодимо саобраћају.
Пример трећи. У Новом Саду је протеклих неколико година погинуло 18 људи у 4 пожара. Оправдана медијска бука која се подигла после несреће у дискотеци “Контраст” није остварила жељене ефекте. Као да ништа нисмо схватили и научили. Многе стамбене зграде, а наводим пример за ону у којој станујем, немају апарате за гашење пожара, кућишта за хидранте су празна јер су црева покрадена. Ходници, закрчени вишком намештаја, спречавају брзу евакуацију, противпожарне степенице или алтернативни путеви не постоје, а аларми већ одавно нису у функцији. Инсталације старе тридесетак година нико не прегледа. Ако се томе дода и чињеница да у згради има највише старих лица, мале деце, али и особа са инвалидитетом, различитих физичких и сензорних особина, оправдана је бојазан да се у случају пожара неће моћи безбедно евакуисати из зграде. А у улицу у којој се она налази не могу ући ватрогасна кола због многобројних непрописно паркираних аутомобила…
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар