Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
И као када родитељи васпитвају своје дете, тако смо се и ми трудили да кроз активности утичемо на свест мештана о животној средини и омладинском активизму првенствено, али смо их на путу до тога доста „размазили“ па су након свега кренули да од нас очекују много тога. На крају нас, чини ми се, више доживљавају као јавно-комуналну службу него удружење грађана. Јесте, ми радимо за њих и локалну заједницу, али све има границе.
Направљен је парк, терен за одбојку на песку и уређено пар других локација, али би требало да се све те локације и одржавају, а не постоји организовани одвоз смећа у Доњој Топоници, а камоли организовано одржавање јавних површина. Некада, када су села била пуна живота и када се тај живаљ бавио пољопривредом и сточарством, те јавне парцеле су лицитиране на зборовима грађана, те биле кошене за исхрану стоке. Данас, када у целом селу постоје једва две краве, не постоји ни потреба за тим. Временом, како се будила свест о неким стварима које прокламујемо нашим радом, и захтеви мештана постали су разноврснији, па смо често били питани: „Овде вам порасла трава!“, „Једна клупица вам почела да се ломи“, „Је л’ сте ви видели да вам се једна канта напунила отпадом, треба да је испразните“… Ситуација дефинитивно постаје озбиљна. Мајка је са двоје деце у паркићу. Док се деца играју у песку она седи на клупици и пуши. На претходној акцији са волонтерима смо покосили цели парк, али нам је остала трава око клупица која је нагло порасла и сада је госпођи до колена. Њој наравно није проблем да седи тако. Када смо прошли поред парка она је добацила: „Што не ишчупате ову траву!?“ И, шта да радим? Приђем, ишчупам траву за мање од пет секунди и одем и онда размишљам, размишљам и размишљам… Госпођа, млада госпођа , из парка нема осећај да је лепо учинити нешто за своје окружење и заједницу. Те вечери сам добио и смс поруку да један мештанин жели да му почистимо траву испред куће на крају села.
Једини излаз и решење било је сазвати, преко Савета грађана села, збор и мештанима објаснити суштину постојања наше невладине организације, онима који не разумеју, а такође и понудити решење за дати проблем. Срећа, брзо смо заједничком дискусијом дошли до решења, а то је да ангажујемо једног мештанина, оца двоје деце, без примања у кући, који ће косити четири јавне површине у селу: Парк добре наде, код споменика културе, игралиште и око Дома културе. Власник локалне компаније се понудио да купи тример за кошење траве и проблем је решен. Додуше, и данас не постоји организовани одвоз смећа из села, али је један велики корак свакако учињен. Има ту још посла, наравно. Човека који је радио плаћали су мештани, а он је био ангажован преко једне фирме која је одржавала сеоско гробље. И тако, сви срећни, решисмо делић проблема, а Морава је и даље Тужна уместо Јужна. У наредном периоду би требало да се реши одвоз смећа јер нема никакве логике да га не буде.
(…)
Текст “ЈКП Кобра” Милана Стојиљковића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар