Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Тање Малетић на 37. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 4” (25. октобар 2016., Impact Hub, Београд)

Зовем се Тања Малетић. Рођена сам са гомилом талената и неком церебралном парализом која је само дијагноза на папиру, то нисам ја. То није чак ни „моја Шаума“, ја сам песник.

Научила сам да читам са две године, пре него што сам научила да ходам. Већ у том узрасту сам гутала прве дечије сликовнице и од малих ногу сам постала заљубљеник у поезију. Као малој, идоли су ми били Душко Радовић и Мика Антић, који ми је и данас омиљени песник. Од малих ногу, већ са 3-4 године, почела сам да пишем своје прве краће риме. У првом разреду основне школе написала сам своју прву озбиљнију песму “Лабуд”, која се бавила љубавном тематиком. Наишла је на похвале и подршку како од чланова породице, тако и од другова из одељења и учитељице.

Од првог разреда, па све до неке 11. године, моје песме су углавном биле љубавне или везане за неке мотиве из природе. А онда, са 11 година сам почела да слушам rock’n’roll и тада се све променило, како у мени, тако и у мојој поезији. Почела сам да пишем своје прве бунтовничке стихове који су изражавали жељу за променом у друштву, у свету. Професорка српског језика у мојој основној школи је једном рекла да сам ја “српски Јесењин” и то је највећа похвала коју сам за живота чула од некога. Та похвала је била упућена мојој првој песми бунтовне тематике која се зове “ЕУфорија очаја”. (…)

Не волим када се људи међусобно деле. Читаво друштво има тенденцију ка категоризацији: постоје неки ми, ви, они… Једина подела међу људима која постоји јесте она на добре људе и оне који су, нажалост, са тог пута добрих људи скренули. Таквим људима је потребан загрљај, пољубац, пријатељство, а не критика, не маргинализација. (…) Ако знате некога ко се осећа усамљено, тужно, који трпи много бола изнутра – а сигурна сам да знате некога ко је у таквој ситуацији – понудите му загрљај и пријатељство. (…)

Сада бих прочитала своју песму “ЕУфорија очаја”.

ЕУфорија очаја

Плашим се, јер сопствену немоћ сада схватам.

Желим да се побуним, јер ми се не допада

неман с којом дуго у коштац се хватам

у овој малој земљи што лагано пропада.

Када год се осврнем око саме себе

ја видим океан усамљених људи.

Таква слика уме срце да огребе

и увек ми тужне емоције буди.

Увек прве крваре праведничке шаке,

стока стално прва дочепа се трона.

Све се мислим: распашће се сад, секунде сваке,

ова земља што је урушењу склона.

На ТВ-у виђам све незнанце неке

и сваког од њих како своје прсте гура

у токове једне упрљане реке

што давно беше чиста и зваше се култура.

Иако је потонуо у сопственом јаду,

последице вукући од рата до рата,

овај грумен земље још не губи наду,

сада нека чудна ЕУфорија га хвата.

Нестабилна као да је кула од карата,

и ове куле стубови већ полако труну,

укаљани траговима окорелог блата,

у њој звери једна другој отимају круну.

Тако и ми заједно са домовином тонемо,

трпимо све болове и гутамо тугу,

морално, физички и духовно клонемо

у необично усамљеној земљици на југу.

***

37. Београдски Ignite под насловом “Укључи се бр. 4”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 25. октобра 2016. године, у београдском Impact Hub-у. Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету“ су организацијом овог догађаја, већ четврту годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и охрабрили учеснике и посетиоце да постану борци за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: има ли живота после одслужене затворске казне; како до медаље на параолимпијским играма; које су мале тајне активног старења; како се мења слика о младим Ромима и Ромкињама кроз ритам и реч; ко су жене које помажу мигрантима; како изгледа свакодневица младе глуве особе; како млади у акцији мењају друштво; како постићи предузетнички успех…

Покретачка снага Тање Малетић су љубав, снови и вечити бунт. Ученица је трећег разреда Девете гимназије у Београду, а себе описује као борбену, упорну, веселу и врло емотивну особу која воли уметност. На Ignite је донела своја искуства о образовању, а говорила је и о култури и уметности. Тања Малетић као свој досадашњи највећи успех види представљање сопствене поезије и слика на Српској научној телевизији. Још увек јој се није остварио сан да објави књигу поезије, али додаје да јој се остварио други сан – да упозна Звонимира Ђукића, Јасминку Петровић и Тихомира Станића.