Влада Републике Србије
Свеобухватна заштита људских права кроз законодавство, институционални оквир, административне капацитете и наравно праксу јесте и до краја преговора о чланству у Европској унији биће један од главних показатеља спремности Србије да се придружи ЕУ. Поглавље 23 које се односи на људска права једно је од најизазовнијих и требало би ускоро да буде отворено у преговорима са ЕУ. На путу приближавања Унији неће постојати мање и више важна људска права, она су и у овом процесу, као и увек, недељива и међузависна. Најважније промене у области људских права које се од Србије очекују садржане су у 14 препорука датих након процеса скрининга, попут заштите мањина али и унапређења слободе медија.
Ауторка: Невена Дичић Костић, правница Београдског центра за људска права
У јулу 2014. завршио се процес скрининга за поглавље 23 – Правосуђе и основна права достављањем Извештаја о скринингу Србији (у даљем тексту Извештај). Уједно су дефинисани и критеријуми за отварање преговора у поглављу 23 као и препоруке које би Србија требало да имплементира.
Свеобухватна заштита људских права кроз законодавство, институционалних оквир, административне капацитете и наравно праксу јесте и до краја преговора биће један је од главних показатеља спремности Србије да се придружи ЕУ. Поглавље 23, једно од најизазовнијих, требало би ускоро да буде отворено у преговорима са ЕУ. Само отварање преговора, и почетак рада на комплексним питањима, допринело би унапређењу људских права, транспарентности, и њиховом остваривању у сладу са европским тековинама, због је важно да почетак преговора не буде одложен.
Теме у оквиру поглавља 23 изузетно су важне за суштинске реформе наших институција и друштва у целини и спадају у тзв. политичке критеријуме за улазак у чланство ЕУ. На путу приближавања Унији неће постојати мање и више важна људска права, она су и у овом процесу као и увек, недељива и међузависна. Из тог разлога је препоруке из Извештаја о скринингу неопходно схватити озбиљно, разумети их у пуном обиму и радити на њиховој пуној примени, без изузетака.
Област људских права у Извештају подељена је у тематске целине које покривају широк спектар људских права. Извештај међутим не даје препоруке у свим областима које се у њему помињу већ јасно и сажето указује на највеће проблеме у области људских права. Из Извештаја се јасно види да основни проблем у Србији није правни оквир већ примена прописа. Велики део препорука се односи на примену људских права у пракси, а мањи део на легислативне измене и допуне. Ипак од Србије се тражи да усвоји неколико стратешких докумената на подручју људских права, међу којима су: Закон о бесплатној правној помоћи, Закон о заштити особа са менталним инвалидитетом у установама социјалне заштите, Закон о црквама и верским заједницама, Закон о националним саветима националних мањина, Закон о заштити података о личности, Закон о јавном окупљању. Већина ових закона већ годинама је на дневном реду политичке и стручне јавности, а неки од њих су пролазили кроз разне радне групе и били близу уласка у скупштинску процедуру. Ова чињеница указује на то да је начину њиховог писања, јавној расправи и самом усвајању неопходно посветити посебну пажњу и водити рачуна да они не буду само штиклирана цртица на листи задатака, већ да у потпуности штите права грађана Србије.
До унапређења стања људских права може доћи само темељним и свеобухватним приступом те је, према томе, неопходно обухватити препоруке које се односе и на друга поглавља (нпр. у Извештају је, између осталог, напоменуто да неопходне измене Закона о забрани дискриминације, Закона о заштитнику грађана и Закона о забрани дискриминације особа са инвалидитетом морају да обухвате препоруке из Поглавља 19 које се односи на социјалну политику и запошљавање). Први корак у добром правцу свакако је усвајање Акционог плана за примену Стратегије превенције и заштите од дискриминације који дефинише антидискриминациону политику Владе Србије до 2018. и усклађеност с акционим плановима за преговарачка поглавља 19 и 23. Усвајањем овог Акционог плана једна од препорука Извештаја је успешно испуњена.
Најважније промене које се од Србије очекују садржане су у 14 препорука које је Европска унија дала након процеса скрининга. Оне се првенствено односе на отежани рад Заштитника грађана и других независних регулаторних тела, спречавање мучења и нечовечног или понижавајуćег поступања, унапређење услова боравка у установама за извршење кривичних санкција, унапређење положаја верских заједница, заштиту новинара и унапређење слободе медија, борбу против дискриминације и заштиту мањина и других рањивих група. Неке од препорука биће споменуте у даљем тексту.
Извештај о скринингу посебно указује на потребу јачања независних регулаторних институција и налажење решења за проблеме са којима се они срећу у свом раду. Познато је да, од почетка свог рада, све независне институције имају доста тешкоћа, првенствено оних које се тичу адекватног простора за рад и могућности запошљавања довољног броја сарадника како би функционисале ефикасно. Овај вишегодишњи проблем мора да буде препознат као приоритет и што је најважније укључен у буџетске планове у следећем периоду.
Проблем спречавања мучења и нечовечног или понижавајуćег поступања и услова боравка у установама за извршење кривичних санкција огледа се у врло лошим животним условим у просторијама за притвор, пренасељености затвора и лошој здравственој заштити затвореника, проблемима у спровођењу правног оквира у пракси, и неопходности спровођења обука и тренинга везаних уз нечовечно и понижавајуће поступање. Србија је до сада изгубила неколико случајева пред Европским судом за људска права и Уставним судом што поткрепљује став у Извештају да се наведени законодавни оквир не спроводи у пракси и да се починиоци злостављања не кажњавају. Стога је неопходно да надлежни правосудни органи увек када је неопходно спроводе ефикасне и делотворне истраге како би испитали све наводе о злостављању које су починили државни службеници који су овлашћени да употребљавају средства принуде и чији се рад састоји од контакта са лицима лишеним слободе. Додатна обуку запослених у систему за извршење заводских санкција али и систему социјалне службе, посебно у области смањења агресије, море да постане редовна и ефикасна. У дугу решавања овог проблема свакако је јачање капацитета Заштитника грађана као Националног превентивног механизма.
У погледу слободе мисли савести и вероисповести Извештај препознаје 4 кључна проблема: проблем регистрације верских заједница, проблем приступа верским обредима на мањинским језицима, непоштовање начела неутралности државе према унутрашњим пословима верских заједница, и недовољни административни капацитет надлежних тела за односе с верским заједницама. Иако Устав гарантује равноправност цркви и верских заједница Извештај препознаје да је највише проблема у пракси везано за ово питање, јер иако државна религија у Србији не постоји, Српска православна црква има повлашћен положај. Са тим у вези је и недостатак транспарентности и конзистентности поступка регистрације верских заједница који спречава мање верске заједнице да користе своја права. Прописани услови за упис у Регистар цркава и верских заједница недвосмислено доводе у питање неутралност државе у односу на традиционалне спрам других вероисповести. Препоруке из Извештаја указују да се од Србије очекује се да промени, учини јасним и уједначи поступак регистрације чиме би се омогућило и малим религијским групама да уживају једнака права као и „велике“ верске заједнице.
Извештај о скринингу посебну пажњу поклања слободи изражавања и медијским слободама, а посебно проблемима и изазовима с којима се у раду срећу новинари, и контроли медија од стране државе. Препоруке јасно указују да је стање у овој области незадовољавајуће и да је неопходно радити на стварању услова у којима би остваривање овог права било могуће. Оне се односе на основне проблеме медија и слободе изражавања у Србији: цензуру и самоцензуру, безбедност новинара и контролу медија од стране државе.
Положај рањивих група, особа са инвалидитетом и принцип недискриминације нека су од најосетљивијих тачки остваривања људских права, и место где се праве вредности друштва показују или руше. Препоруке Извештаја о скрининг у највећој мери односе се на јачање механизама за спровођење забране дискриминације, укључујући и јачање институционалних капацитета тела укључених у ову област. Недавно усвојени Акциони план за спровођење Стратегије за превенцију и заштиту од дискриминације свакако је један од позитивних корака. Али чињеница је да се у овој области више него у било којој разлике између институционалног оквира и пракси виде, и да остављају дубок траг на животе људи. Зато је усвајање Акционог плана, или било ког другог документа, позитиван али далеко од довољног корака.
У извештају је констатовано да Србија има задовољавајући правни оквир када је реч о политици родне равноправности и указано на напредак у последњих неколико година када је реч о промоцији политике једнаких могућности. Међутим, Извештај указује на неколико кључних проблема везаних за остваривање права жена и то на питање породиљског одсуства, сексуалног узнемиравања, проблем неједнаких плата и лоших услова рада. Поред тога указује се и на слабости институција које се баве политиком родне равноправности због чега је потребно персонално и материјално ојачати постојеће институције којима је ова тема у фокусу.
Иако Извештај о скринингу примарно констатује да је законодавни оквир у области права детета на задовољавајућем нивоу, не може се рећи да Република Србија у потпуности има свеобухватно законодавство који се тиче деце. У овом моменту преко 80 закона је значајно за остваривање права детета а опет основни принципи права детета, независна правна репрезентација детета као и послови органа старатељства нису у довољној мери разрађени и усклађени са међународним стандардима и Конвенцијом УН о правима детета. У Извештају се наводи се да је приметна разлика између прокламованих начела и стандарда и њихове примене у пракси, поготово кад је реч о остваривању права деце са инвалидитетом, високог процента насиља у школама и изузетно ниског нивоа знања и свести о људским правима међу самом децом.
Премда су у Србији процесна права су гарантована Уставом, Извештај истиче неколико питања на која би Србија требала обратити пажњу кад је реч о процесним правима. Слабости су уочене у односу на остваривање права на правично суђење, права на приступ правосуђу, права на обрану, права на информацију и права жртава кривичних дела. Извештај све наведене слабости сублимира у јединствену препоруку којом се од Србије тражи да ојача процедурална права заштите у складу са стандардима Европске уније.
Још један горући проблем који директно утиче на правичност поступка је непостојање система бесплатне помоћ. Иако, Устав гарантује свима право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, ипак у Србији то право није свима доступно. Влада Републике Србије је усвојила Стратегију развоја система бесплатне правне помоћи која се односи на период од 2011. до 2013. године, али закон у међувремену није усвојен иако је након формирања Владе било знакова да ће се убрзати рад на доношењу закона.
У Извештају је препознат и дугогодишњи проблем неравномерне расподеле посла у оквиру правосуђа, дужине трајања поступка, и заосталих предмета. Постоји велики број предмета који нису решени на ефикасан начин иако је решавање заосталих предмета и решавање предмета у разумним роковима већ годинама највише на листи приоритета. Оваква неажурност је један од разлога дугог трајања судских поступака, непоштовања људских права учесника у поступцима, броја представки против Републике Србије пред Европским судом за људска права, као и резултата рада судија и јавних тужилаца.
Упркос Уставом и међународним конвенцијама гарантованих права националних мањина, Извештај указује на неке горуће проблеме које би Србија требала решити у предстојећем раздобљу. Проблеми се односе на административни капацитет владине Канцеларије за људска и мањинска права, на функционисање савета националних мањина, законодавни оквир за заштиту права националних мањина, имплементацију законодавства, заступљеност националних мањина у телима јавне управе, заштиту ромске заједнице, и на проблеме расељених особа.
У периоду који предстоји на путу ка пуноправном чланству у ЕУ биће неопходно темељно и систематично радити на примени препорука које поред усвајања неколико стратешких докумената јасно дефинишу области у којима су људска права најугроженија и у којима је највећи напредак неопходан. Да би тај пут био успешан морају се превазићи и проблеми и праксе које су до сада биле устаљене: брзо доношење половичних решења, искључивање цивилног сектора из дискусија, непостојање или недовољан квалитет јавних расправа. Још један велики изазов који ће се наћи пред Србијом јесте усклађивање свих постојећих и будућих акционих планова са Акционим планом за поглавље 23 и друга релевантна поглавља како у мору акционих планова и стратегија не би дошло до блокаде, нејасних надлежности и одговорности.
Извор: www.euractiv.rs
Фото: Медија центар Београд
pdf [3 MB]
Оставите коментар