15. година обележавања Међународног дана матерњег језика : Инклузија

Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) је 17. новембра 1999. године прогласила 21. фебруар за Међународни дан матерњег језика, у знак сећања на смрт студената у Даки (некада Источни Пакистан, данас Бангладеш), који су погинули у борби за право да користе свој матерњи језик.

Након поделе Индије 1947. године покрајина Бенгал је подељена према доминантним религијама становника. Западни део је постао део Индије, док је источни део постао провинција Пакистана позната као Источни Бенгал, односно касније Источни Пакистан. Економске, културне и језичке тензије између истока и запада Пакистана кулминирале су 1948. године, када је пакистанска влада прогласила урду језик јединим званичним језиком. То је изазвало протесте у Источном Пакистану у којем је већини становника матерњи језик бенгалски. И поред тога што је Влада Пакистана забранила протесте, 21. фебруара 1952. године студенти су организовали протесте на Универзитету у Даки. Током протеста полиција је отворила ватру на демонстранте и убила четири студента. Немири су се наставили, а бенгалски је постао званични језик у Пакистану 29. фебруара 1956. године. Обележавање Међународног дана матерњег језика представља подсећање на смрт ових студената, који су погинули у борби за право да користе свој матерњи језик.

Обележавање овог дана у земљама УНЕСКО почело је 21. фебруара 2000. године у циљу промовисања језичке и културне разноликости и вишејезичности. УНЕСКО сваке године обележавање овог дана посвећује одређеној теми која је у вези са очувањем и промовисањем матерњих језика. Тема којој је УНЕСКО посветио 15. годишњицу Међународног дана матерњег језика је „Инклузивно образовање путем језика“. УНЕСКО истиче да је за унапређење квалитетног образовања за сва лица и његово промовисање, повећање доступности, осигурање равноправности и инклузивности од суштинског значаја постојање образовања на матерњем језику.

Свесна значаја образовања за очување, унапређење и развој идентитета припадника националних мањина који живе у Републици Србији, држава је створила услове да ученици припадници националних мањина похађају целокупну наставу на матерњем језику, а када то није могуће, пре свега због броја ученика, обезбеђено им је учење матерњег језика са елементима националне културе. Целокупно образовање на матерњем језику, осим на српском, изводи се на још 8 језика: албанском, босанском, бугарском, мађарском, русинском, румунском, словачком и хрватском језику. Осим тога, још 6 језика се изучава у оквиру наставног предмета Матерњи језик са елементима националне културе: буњевачки, влашки, македонски, ромски, украјински и чешки језик.

У припремном предшколском програму, пред полазак у основну школу, васпитно-образовни рад, целокупан или двојезични, организован је на 9 језика националних мањина (албански, босански, бугарски, мађарски, немачки, румунски, русински, словачки и хрватски) и обухвата 4.544 деце.

У основним школама образовање на мањинском језику или изучавање матерњег језика са елементима националне културе организовано је на 14 језика (албански, босански, бугарски, буњевачки, влашки, мађарски, македонски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински, хрватски и чешки) за 40.969 ученика.

Образовање на језицима националних мањина или учење матерњег језика са елементима националне културе у средњим школама организовано је на 8 језика (албански, босански, бугарски, мађарски, румунски, русински, словачки и хрватски), а њиме је обухваћено 11.733 ученика.

У области културе 32 часописа у целини излазе на неком од 11 мањинских језика (албански, босански, буњевачки, мађарски, македонски, немачки, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски). Вишејезично, излази 9 часописа – на босанском, мађарском или хрватском.

Право на информисање на језицима националних мањина путем штампаних медија остварују припадници 14 националних мањина (Албанци, Бошњаци, Буњевци, Мађари, Македонци, Немци, Роми, Румуни, Русини, Словаци, Словенци, Украјинци, Хрвати и Чеси). Укупно 78 штампаних листова у целини излазе на једном од 10 језика националних мањина (албански, буњевачки, мађарски, македонски, румунски, русински, словачки, словеначки, украјински и хрватски). Двојезично, на српском и на једном или више језика националних мањина (босански, мађарски, македонски, немачки, ромски, румунски, русински, словачки, хрватски и чешки) излази укупно 31 лист.

У области електронских медија преко 80 емитера емитују програме на језицима националних мањина. Радио програм се емитује на 15 језика националних мањина (албански, босански, бугарски, буњевачки, влашки, мађарски, македонски, немачки, ромски, румунски, русински, словачки, украјински, хрватски и чешки). Телевизијски програм емитује се на 16 језика језика националних мањина (албански, босански, бугарски, буњевачки, влашки, мађарски, македонски, немачки, ромски, румунски, русински, словачки, словеначки, украјински, хрватски и чешки).

У Србији су у појединим јединицама локалне самоуправе, осим српског језика и ћириличког писма, у службеној употреби и језици и писма националних мањина: албански у 3 јединице локалне самоуправе, босански у 4, бугарски у 2, мађарски у 28, македонски у 1, румунски у 9, русински у 6, словачки у 11, хрватски у 1, црногорски у 1 и чешки у 1 јединици локалне самоуправе. Осим тога, Статутом АП Војводине утврђено је да су у раду органа АП Војводине поред српског језика и писма, у службеној употреби и мађарски, румунски, русински, словачки и хрватски језици и писма.

Према постојећим проценама, готово свакодневно у свету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6.000 језика, до краја 21. века одумрети више од половине, чак и до 90 одсто. Услед дејства разних фактора, у првом реду историјских, многе европске земље имају на својој територији одређене регионално настањене аутохтоне групе становништва које говоре другачији језик од оног који је језик већине становника. Мада се бројност таквих посебних језичких група значајно разликује од случаја до случаја, свима им је заједничко да су у већем или мањем степену суочене са претњом постепеног нестанка. Имајући наведено у виду, у оквиру Савета Европе настала је идеја о усвајању посебног међународног споразума, Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, која је посвећена заштити ових језика.

Република Србија је у 2006. години приступила Европској повељи о регионалним или мањинским језицима Савета Европе, вођена идејом да посредством још једног међународноправног акта, посвећеног заштити и унапређењу мањинских језика, допринесе заштити и очувању мултикултурализма и вишејезичности у Србији и Европи. Ратификацијом Повеље Србија се обавезала да посебно штити албански, босански, бугарски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик, али Повеља се односи на све мањинске језике који се говоре у Србији и држава, у складу са могућностима, предузима мере како би се заштитили и унапредили сви језици који се у традиционално користе на њеној територији.

Извор: www.ljudskaprava.gov.rs