Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)

Ово сам прочитала на сајту “Женска посла”, ауторка Љупка Симовић:

У част 17. маја

Јуче, данас, сутра.. Скоро да је свеједно у који ћемо део историје да завиримо, увек се наиђе на исто – човек, иако званично једино свесно биће на планети, тешко се суочава с различитошћу било које врсте.

Сексуална оријентација посебно је погодно поље за развој људских страхова. Људи се боје да воле, боје се да желе, а нарочито се плаше да иду за својим жељама. Још ако им те жеље искачу из стереотипа и „моралних“ вредности које нам се сервирају од рођења, борба за опстанком постаје све тежа и заправо се претвара у борбу за међууништењем, систематским и извесним.

Данас је 17. мај, светски Дан борбе против хомофобије. На данашњи дан 1990. године „хомосексуалност“ је скинута са листе „болести“ Светске здравствене организације где је боравила много дуже него што јој је тамо било место, захваљујући противљењу чак и учених људи.

Борба дуга најмање 22 године заправо тек је почела, а колико ће да траје и да ли уопште има крај, остаје да видимо. Онима који су довољно зрели да схвате суштински смисао појма толеранција, честитам овај Дан, а осталима желим леп и угодан живот са својим страховима и фрустрацијама, нарочито сексуалним. Није то лако, треба разумети.

Да Вас потсетим како је то изгледало 2001: мој текст

Требало је да буде славље, прва јавна демонстрација геј-лезбејског покрета који прославља свој интернационални дан, на Тргу Републике на коме се одиграла цела наша демократска историја.

Једино чега  смо се плашили било је ружно време. У реду, будимо искрени, велика количина хомофобије је већ годинама у Србији, појачана ратовима, национализмом,  али и маргинализована свим тим мушким питањима,  од којих је последње екстрадиција Милошевића, кључне особе  тих мушких понашања, укључујући бомбардовање, убијање, етничко чишћење и  масовне гробнице пред нашим прагом испод наших живих тела.

Пре два дана кад је наш бивши председник изненада депортован у Хаг, његови обожаваоци одржали су млак митинг, под контролом полиције, на истом том тргу. Данас није било тако: живахна, шарена и весела група, од 30-50  гејова и лезбејки требало је да игра и пева на тргу а да после одржи конференцију у Студентском културном центру који је поново постао слободан простор за алтернативну политику и културу.

Међутим видела сам да се ово десило: око 3 по подне била сам на тргу прилазећи густој гомили углавном младих мушкараца обријаних глава, развијених мисица у тесним мајицама, питајући се где су ови моји. Чула сам камермана поред мене како каже: ово ће потрајати неколико секунди, нема шансе да овако нешто прође у Србији. Хтела сам да му одговорим, нема шанси, ово је и моја Србија, али већ сам била на опрезу. После неколико секунди понео ме је стампедо дивље гомиле која је трчала ка другој страни трга: приметила сам групу гејова са балонима како иду у колони певајући. Потрчала сам и ја ка њима: видела сам неколико стотина вриштећих, вређајућих, насилних људи како газе неколицину. Полиција се није видела, ту и тамо могао си да опазиш неког специјалца.

Крдо је напало малу групу која се разбежала на све стране. Пратила сам неколико њих: следећа сцена коју сам видела је како они из гомиле шипкама пребијају мени непознатог момка светло офарбане косе.  Глава му је крварила, нос. Једна моја пријатељица покушавала је да га одвуче некуд, око десетак полицајаца правили су круг око нас, али стотина насилника је покушавала да пробије круг.

Било је много новинара са камерама. Помислила сам како присуствујем линчу, потпуно сам се осетила беспомоћном и изгубљеном. Али је полиција почела да пуца у ваздух, хулигани су се повукли на секунд, и већ следећег тренутка су хрлили урлајући ” курве, дегенерици”,  према тргу поново.

И било је ту обичних полицајаца који су само стајали и гледали: како су ударали девојку из феминистичке групе која је давала интервју, бацали јаја на било кога ко им је личио на део групе, како су вукли једну девојку пролазницу и вређали је. С две другарице кренула сам ка Студентском центру: група младића нас је пратила, вређајући нас и пљујући на нас, у гомили људи. Моја се пријатељица осврнула рекавши им: смирите се душе.

Мени је дошло да их убијем. Пролазници су коментарисали на разне начине, углавном шта се петљамо са уврнутима, треба их све поубијати, прљају нашу нову Србију. Неки су једноставно били уплашени или збуњени. Али никога нисам чула да каже: пустите их, и они су људи као и ми, имају основна људска права.

(…)

Текст “17. мај 2012.” Јасмине Тешановић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.