Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Тафиљ Дубова (Блог о социјалном укључивању)

Зовем се Тафиљ Дубова и имам 24 године.

Ако ме сретнете на улици, на мени нећете приметити ништа што ме разликује од мојих вршњака. Али, ипак, постоји једна веома важна ствар која ме разликује од њих, а то је моја животна прича. Познаници ми често кажу да би према мојој животној причи могао да се сними холивудски blockbuster. И то не било какав, већ blockbuster са срећним крајем.

Што се моје приче тиче, она почиње у Косову Пољу где сам живео са породицом. У том граду, надомак Газиместана, текли су моји дечачки дани све до 2008. године, када смо због актуелних дешавања морали да се преселимо у Београд. У новом граду, дочекао ме је нов језик и нов дом. Дом за незбринуту децу. Поред тога што сам морао да учим нов језик – српски језик, исте године морао сам да стичем знање и о свом новом дому.

Мало је рећи да ми је било јако тешко. Али, нисам се предао. Преда мном, тада дечкићем од 14 година, налазили су се тешки избори. Морао сам да завршим школу и да упишем средњу. Та одлука да не одустанем од образовања довела ме је до тога да сам остала четири разреда основне школе завршио у Вечерњој школи како бих стекао диплому. Кривица није била моја, касно сам приступио систему образовања, растао сам у сиромашној породици и нисам имао услове које у већини случајева деца имају, а ни подршку.

Поред свих наведених фалинки, имао сам још једну, морао сам да набавим новац, јер се ванредно школовање плаћа. Сећам се да сам тада радио шта сам стигао, нисам бирао, јер сам знао да школарину морам да платим. Велику помоћ у том тренутку ми је пружио Центар за социјални рад који ми је давао једнократну помоћ за основне ствари, прибор и слично.

Са једном дипломом у рукама, већ сам размишљао о томе како да стекнем другу. Размишљајући шта ћу и како ћу, уписао сам средњу занатску школу. Прво сам завршио трогодишњи смер, али сам схватио да са том дипломом не могу да упишем факултет о коме маштам, иако сам одатле изашао као ђак генерације.

Онда сам одлучио да ванредно упишем још једну средњу школу. И ту почиње још једна од мојих борби. Из те борбе и исте школе изашао сам као носилац две дипломе, за кувара и за кулинарског техничара. А да бих остварио тај циљ опет сам радио и радио. Радио сам у Свратишту за децу улице и организацији ЦИП и сав зарађен новац улагао у образовање. Тако сам са све дипломом средње школе и похвалама за рад и труд, 2014. године уписао дефектологију и одабрао смер соматопедија.

Е, ту су почели прави изазови. Све колеге које сам срео на факултету завршили су средњу медицинску школу или гимназију, а ја угоститељску. Не могу да тврдим са сигурношћу, али мислим да сам на првој години имао око 90% медицинских предмета о којима ништа нисам знао, тако да сам морао да почнем од нуле и да се вратим на биологију из средње школе, како бих стекао какву-такву подлогу. Мало, по мало, ушао сам у тематику, био сам на добром путу стицања знања. А колико сам далеко догурао подсетим се сваки пут када погледам у индекс и видим да ускоро уписујем четврту годину као буџетски студент. Мада, могло је све и фатално да се заврши када сам чуо да ми је умро тата, деда а после тога и бака за коју сам био веома везан. Тада ми се на моменте чинило да више никад нећу устати и да не могу да наставим даље. Али, ипак сам смогао да нађем снаге, седнем да учим и да се трудим да дам услов.

(…)

Текст “Blockbuster са срећним крајем” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.