Carpe Diem, место где станују здравље и добра енергија : Инклузија

Пише: Јелена Марић (Блог о социјалном укључивању)

Ја сам Јелена Марић, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре, ускоро и Мастер органске пољопривреде. Све је то битно уколико се чврсто држимо нашег формалног образовања, и сматрамо да сви треба да радимо оно за шта смо се школовали. Моје лично мишљење је да, када се све подвуче једног дана, битно је само колико смо се смејали, били окружени добрим људима, колико смо лепих емоција пружили, и са колико мудрости дочекујемо сва искушења. Лични развој је оно што је заиста битно. У духу таквог размишљања настала је прича звана Carpe Diem. Данас, у Србобрану, на адреси Милоша Обилића 111/1, станује 100 коза са својим јарићима, станује прича која окупља 5 младих запослених људи, сви млађи од 30 година, који овде раде, друже се, уживају у животињама, свакодневно справљају производе који су пола храна – пола лек, и траже свој смисао у оваквом приступу животу.

Гомилајући искуства у раду са људима, у раду са природом, схватајући да животиње сву уложену љубав и труд вишеструко врате, да су спремне да се окрећу, скакућу и преврћу да би вас насмејале, да су спремне да сво своје млеко и постојање подвргну нечему што је све само не бизнис, мој будући супруг Александар и ја определили смо се да своје интересовање, ресурсе, снагу и знање умножимо купујући стадо коза. Прве козе стигле су из манастира Архангелово Ковиљ. Дивни људи који су нас тамо дочекали када смо дошли први пут да их видимо, помислили су да смо градска деца која су дошла да први пут виде како изгледају козе, но то су нам рекли тек касније када смо се спријатељили и када су козице на њихову велику неверицу већ биле код нас.

Да не буде фраза, али то је заиста била љубав на први поглед, њих 58 је шетало по ковиљско-петроварадинском риту тада, а ми смо их пуни ентузијазма, радости, али и страха, замишљали у свом дворишту. Када су стигле, мислећи да смо потпуно спремни, а испоставило се потпуно неспремни , није се знало ко је више био у чуду, да ли животињице, наши родитељи, комшије и пријатељи, или Александар и ја. Будући да су промениле простор и биле нервозне од пута, нису баш биле дружељубиве једна према другој, те смо ми решили да устајемо сваку ноћ и обилазимо их на сваких 3 сата, да се не би повредиле. Касније, када је дошао ветеринар, био је у чуду, питао се зашто ми то радимо, јер оне ноћу спавају као и сви. Али, одакле смо ми то тада знали…

Након тога, долазили су нови изазови, попут онога да је за Празник рада, 1. мај, престао са радом апарат за мужу, па је ујутро у пола 6, када почиње мужа, требало да пронађемо људе који ће нам помоћи да помуземо све наше козице. Изазови су наставили да се ређају и наравно да је дошло на ред и питање “Да ли нам је заиста све ово требало?”. Добро је када у овоме нисте сами, када вас је двоје – када једном спласне ентузијазам, ту је онај други који схвата да је све ово велика школа, да су изазови и проблеми нормална ствар, да је суштина у њиховом превазилажењу који вас само чине јачим. Ако до сада и нисмо знали како се квантитативно мери храброст, сада то дефинитивно знамо. Започните било шта од почетка, од нуле, од идеје, и пратите свој развојни пут. Свако ће рећи да је пуно утицаја са стране, у којој држави то радите, колико новца имате, колико корисних контаката се остварили до тада, а који ће вам баш сада бити драгоцени. Све је то битно, али суштина је колико заиста желите да радите то што сте започели и колико је ваше биће спремно да путује на овом дивном путу званом живот.

Управо са том жељом смо почели да прерађујемо наше млеко и били у чуду како су људи почињали да долазе код нас по сир, сурутку, да то што ми својим рукама направимо неко конзумира не би ли се боље осећао и поправио своје здравствено стање. Тада смо имали два мала калупа за сир и две посуде запремине 50 литара млека, правили смо козији фета сир и продавали га од куће, у појединим ресторанима и на неким мини сајмовима. Тада смо чули за конкурс Фондације Ана и Владе Дивац за унапређење малих пољопривредних газдинстава, са циљем да подрже добре идеје младих људи. Послали смо пријаву и неколико дана пред дочек Нове године добили честитку, јер нам је идеја препозната у оквиру пројекта Фондације који је подржала Канадска амбасада. Добили смо грант који нам је помогао да нашу прераду подигнемо на виши ниво, куповином дупликатора, машине за прераду млека.

Заиста смо тај пројекат схватили као ветар у леђа, као путоказ да смо на правом путу. Тада смо се правили важни како смо од малих постали велики. Након тога уследио је пројекат Пољопривредног факултета, департмана за сточарство, за унапређење мини производних погона за месну и млечну индустрију. Сада већ убеђени да поседујемо добру идеју и да људи и на папиру препознају наш ентузијазам, конкурисали смо и постали један од 15 подржаних пројеката, чиме смо преуредили нашу стамбену кућу у млекару по HACCP стандарду. Где је некада била спаваћа соба сада је расхладна комора, где је некада била кухиња сада је просторија за зрење сира, где је био летњиковац сада је просторија за пријем млека.

Тренутно прерађујемо 300 литара млека дневно. Производимо козји сир – фету, димљени, са брусницом, са зачинским биљем, козју сурутку, козји јогурт, козје кисело млеко, козју рикоту, и све за шта тог дана имамо инспирацију. Наша сурутка постала је Шампион квалитета Новосадског сајма за 2015. годину, наш сир добио је Велику златну медаљу истог сајма, наш бренд Carpe Diem је препознат од стране Привредне коморе Србије, те смо поносни носиоци признања Најбоље из Србије у категорији Најбољи локални бренд у Србији за 2014.годину. Свако од тих признања је заједничко, делимо га са дивним младим људима који раде са нама од почетка и наравно са нашим козицама и јарићима. Свако је испраћено сузама, радосницама разуме се.

(…)

Текст “Carpe Diem, место где станују здравље и добра енергија” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.