Влада Републике Србије
Пише: Немања Живковић (Блог о социјалном укључивању)
Пре отприлике три године, од родитеља сам добио новац за аутомобил. Имао сам прилику да испуним један од најчешћих дечачких снова, купим сопствени ауто и… коначно постанем свој човек! Тако се, наиме, у Србији углавном размишља. Зато је реакција мојих родитеља најблаже могла да се опише као стање шока када сам одбио поклон, у замену за – јагоде!
Избор свакако није био случајан. Као апсолвент Пољопривредног факултета у Београду, одлучио сам се да се озбиљно посветим пракси, а не да као већина колега чекам годинама на посао у некој државној служби. Пре свега због љубави према природи, а потом и због могућности добре зараде, знање стечено на факултету полако сам почео да примењујем на плантажи. У близини родног града покренуо сам сопствени посао. Уз поштовање прописа, помоћ и савете искуснијих произвођача, све је текло по плану, прве две године био сам задовољан резултатима, а родитељи све уверенији да сам направио добар избор.
Потпуно неочекивано, одједном као да све креће низбрдо.
Почело је са временским неприликама. Имао сам утисак да се све окренуло против мене, месецима сам се налазио у тоталном бунилу, новац као да се топио, родитељи пензионери, не могу да рачунају на банкарске позајмице, а ја опседнут жељом да извучем засаде. Али, колико год се ја очајно упињао, у пољопривреди последњу реч најчешће има природа, или виша сила… како хоћете. Још један град, и комплетна производња је уништена. Са планажом, некако сам имао утисак да сам и сам дошао до краја.
А онда, готово филмски обрт, сасвим случајно сам сазнао за конкурс Фонда “Ана и Владе Дивац”. Помислио сам на кошарку коју сам тренирао као клинац, и одлучио да аплицирам. Нисам можда за кошаркаша, али сам био сигуран да ме чека нека шампионска титиула за узгој јагодичастог воћа. Наравно, прошли су месеци нервозе и страха, шта ако они не препознају моју жељу да се озбиљно бавим овим послом? Јер, за мене то је много више од посла, с обзиром да се пољопривредом не бави нико у мом окружењу, о друштву и да не говорим. У Србији је генерално присутан манир ниподаштавања свега што има везе са селом и земљом, од њих млади углавном беже главом без обзира. А ја, понекад имам утисак као да идем супротном траком ауто-пута.
Зато сам се, када су ме обавестили да сам ушао у други круг конкурса, а потом и добио средства, осећао као да сам освојио олимпијско злато! Мој пројекат је прошао. Одобрена су ми средства да осавременим и подигнем нови засад са бољим сортиментом јагоде. Посета људи из Фондације који су препознали жељу и потенцијал мог малог засада, били су прави ветар у леђа. Неизмерно сам им захвалан јер су подржали не само мене, већ све ове младе људе који су аплицирали за помоћ. Мислим да смо и ми показали спремност да преузмемо иницијативу и утичемо на сопствени живот и непосредно окружење.
Тренутно је у изградњи један од најсавременијих засада јагоде у овом делу Жупе, где се ја бавим јагодарством. Није велики, али је све заштићено, и само од људског фактора зависиће резултати.
Сама производња јагоде са собом носи озбиљан рад, са доста ризика. На крају се он исплати само ако имате савремен засад, који је покривен високим тунелима, квалитетан садни материал, систем кап по кап, добру исхрану биљака и на крају тржиште. Тржиште, које морате да пратите и прилагођавате му се, и то када имате највише обавеза око биљака и радне снаге. А засад тражи много времена, као и свако друго живо биће тражи додатну храну и заштиту зависно од фазе развоја, при чему је изузетно важно поштовати каренцу, уз консултације са стручним службама.
(…)
Текст “My story… about strawberry” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар