Влада Републике Србије
Пише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)
Нисмо ни били свесни да је камп већ почео. Свакодневно састанчење током јуна, а након тога напоран рад да би створили све неопходне услове за одвијање кампа, заборависмо чим угледасмо нове пријатеље из иностранства.
На жалост, први утисак био је тај да већина странаца бојажљиво, и са дозом ресерве, прихвата све што им се каже.
Они који су долазили из NATO земаља, били су у посебном страху. Честа питања су била: Је л’ је Косово толико близу као на мапи што изгледа? или „Да ли је овде безбедно боравити“ … Питали смо се зашто су онда овде дошли када имају такав утисак, а онда смо схватили да су ентузијасти и авантуристи и пошто желе да се (раз)увере у то што су чули. И без тога смо били спремни да их разуверимо и уклонимо предрасуде са којима су дошли, а то нам је само био велики мотив више на путу ка томе.
Након представљања организатора – Групе Кобра и њених активности, странци су остали без текста и великим аплаузом наградили све оно што смо до сада радили. Ово је било огромно признање за наш труд и рад, можда највеће до сада. Схвативши да нису само дошли у неку забит на југу Србије, већ у место у којем млади људи желе да промене свет и боре се за оно што им припада, страни волонтери су одједаред променили своје понашање и кренули да постављају питања и питања и питања…
Највише од свега ме је бринуо однос страних волонтера са мештанима. Стоји да смо гостопримив и љубазан народ, али опет, народ је народ. Опустио сам се и удахнуо пуним плућима још трећег дана, али одмах пошто ме је облио хладан зној. У време слободних активности, схватио сам да нема великог броја кампера, па сам брзо отишао до камп-лидерки и питао за њих, на шта су ми оне одговориле: „Један Француз је са Грком отишао до твог деде на ракију, други Француз је код комшије на кафу, Рус је нашао девојку у суседном селу, а Рускиње су отишле на ручак код оног човека чија је жена из Русије, а Шпанац игра шах код Владе!“ Неочекивана интеракција са локалним становништвом довела је атмосферу кампа до врхунца, а нарочито дружење са великим бројем клинаца који су седели по цели дан испред Дома културе и чекали да се странци врате са обиласка или рада, како би вежбали енглески језик.
С обзиром да имамо дечију фолклорну секцију у склопу рада Групе Кобра, у поподневним часовима, деца су имала прилику да захвалност за учење страног језика и поклоњену пажњу, странцима врате једнаком мером – учили су их да играју српска кола.
Циљ кампа био је промовисање мултикултуралности на делу кроз волонтеризам странаца у уређивању села. За 13 дана, колико је трајао камп, заједничким снагама смо: поплочали прилазну стазу до споменика у центру села, посекли суво дрвеће и гране у „Парку добре наде“, покосили траву и офарбали летњиковце поред терена за одбојку на песку, осликали смо фасаду Дома културе са портретима свих страних волонтера, офарбали мобилијар на фудбалском игралишту, средили аутобуску станицу – поплочали тло, поставили клупицу и таблу са редом вожње и др. Промена слике села била је огромна за непуне две недеље.
Наравно, у знак захвалности, странце смо водили на разгледање Ниша и његових знаменитости. Интересантно ми је било јер их је одушевила историја овог краја, често су остајали без даха, нарочито за време посете логора „Црвени Крст“ и „Ћеле куле“. Једног дана смо посетили природну бању Топило, планинарили и купали се.
Сваке вечери смо имали организоване приредбе – француско, затим чешко, па руско, онда грчко, шпанско и наравно српско вече. Свако је имао прилику да презентује своју земљу на најбољи могући начин и то путем спремања хране, представљањем традиционалних игара, песама из земаља из којих долазе и др. На крају кампа, организовали смо велику приредбу на којој су сви наступили и захвалили се мештанима и донаторима кампа на доприносу да камп буде баш онакав какав је био. С обзиром да смо у тиму имали ликовне уметнике, бојили смо саксије и исте поклањали мештанкама које су стално спремале слане и слатке ђаконије. Одштампали смо позивнице за тај догађај и послали странце подељене у три екипе са задатком да обиђу сваку кућу и поделе позив за опроштајно вече. Странци су се у Дом вратили пуних руку, што поклона, што хране и пића, а увече, на опроштајно вече, дошао је огроман број људи, нисмо ни слутили толики одазив, нарочито не из суседних села. Након смеха за време приредбе док смо гледали како странци на течном српском језику глуме или како играју српске, а ми њихове игре, уследила је велика журка, на којој су се задржали и мештани.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар