Влада Републике Србије
Пише: Река (Блог о социјалном укључивању)
Мит о Европи, који открива постање једног континента као млађе сестре велике Азије, представља нам Европу као прелепу девојку отету из Азије, коју је врховни грчки Бог Зевс одвео на полуострво Крит. Да ли је Европа нова Атина или нови Вавилон у контексту европског идентитета?
Ово је веома занимљив контекст, јер нам указује на Европу као на непознаницу у будућности, јер нисмо сигурни шта од ње да очекујемо осећајући се као Европљани, и/или као грађани који живе на расркшћу путева Истока и Запада. Ја осећам Европу, али је не видим довека у будућности, овакву каква је данас. Не желим тиме да сугеришем на ништа песимистично, већ нисам припадница мишљења по којима ће бренд Европа, односно Европска Унија каква је данас, постојати у недоглед. Чињеница је да смо ми сведоци јендог стварног бренда, једне међународне, уједињујуће организације, са претензијама да наликује држави, која има одређену знамениту тежину у водама међународних односа, у овоме времену; једном пројекту, на коме се радило још од економских претензија педесетих година прошлог века; али исто тако као и све што цвета, хтело би да цвета што више, а из теорије су нас на факултету учили о цикличном окретању моћи.
Не могу, а да не направим поређење једног зрелог цвета званог Европа и сада увелог цвета званог Социјалистичка Федеративна Република Југославија, када је још увек био цвет. Самоуправљање кад се као нови концепт појавио изискивао је запањење остатка света како један тако нетрендовски начин управљања може донети добре резултате. И гле, тај цвет на раскршћу путева је ипак успео да остатак света чује за њега. Сплет околности, и гурања прљавог веша под тепих довео је до увенућа једног цвета, на запрепашћење оних који су веровали у систем. Наравно, већ чујем саговорнике који носе и миришу цвет Европа како кажу да Европа има разрађен систем институција који неће то дозволити, и да је то потпуно друга идеологија и принципи владавине права. Не поричем ништа од та два, осећам се као посматрач утакмице. Сагласја и разгласја, баш као и Атина и Вавилон, одрживост је непознаница.
Схватање у вези са идентитетом Европске Уније, и слагање по трендовима успостављених државних институција, вредности демократије, принципа грађанства, владавине права, политичког плурализма и слобода избора, поштовање људских права је био тај који је убедио државе чланице да се удруже са државама које имају сличне културне идентитете, и у које имају поверења. То поверење је везано за прелазак са ступња економије на ступањ политичке организације. Тиме се исто објашњава чињеница зашто је бренд Европа популаран у Сједињеним Америчким Државама и обрнуто, и зашто ове две државе највише сарађују, тако што деле сличне културне обрасце у унутрашњим политикама идентитета.
Првобитно оснивање Европске Економске Заједнице било је засновано на заједничким идејним принципима економске природе, који се после преточио у жеђ са већим овлашћењима, као што су стварање политичке организације и тежња за укрупњавање моћи, као важног актера на светској сцени. Те стога, као и свака велика политичка промена, новина, утиче и на становништво. Тако је почела да се рађа идеја о заједничком идентитету, после два светска рата, култура грађана је све више усмеравана ка отварању према другим земљама европе, толеранцији. Постоји социолошка теорија Георга Зимела у којој он тврди да је судбина сваке културе да се заврши у трагедији, и да је успех сваке културе заснован на трагедији. Ако је то тако, то би се могло повезати са цикличним окретањем моћи у политици, па и за културу, као њен саставни део. Успех Европе почео је да цвета након завршетка другог светског рата, и схватања да су људски губици и штета начињена мегаломански и да се не смеју више поновити. Дакле, након разочарења. Онда смо добили Европску Унију, која и даље ради на свом проширењу што би и нас требало да се тиче, и која већ, а све у сагласју са својим принципима, доводи себе у веће разгласје и све веће дилеме: примити ли Турску, или земље западног Балкана које имају међу собом нерашчишћена постконфликтна посла, где се најбоље снашла Хрватска, похрлећи за прихватањем свих услова постављених од ЕУ. Затим питања идентитета: да ли је Ислам Европа, и шта са муслиманским становиништвом? Проширити обруч и пустити све нас у ЕУ или га затворити, па тако себе довести у могућност за остављанем простора за неке друге савезе, који могу постати јачи од вас.
Мото Европе јесте „in varietate concordia”, што значи уједињење различитости, али различитости које почивају на античкој и хришћанској традицији. Али од када Европа постоји? Кроз историју питање Европе навраћало је више пута: кроз грчко-римску тековину, кроз нововековне хуманисте, или да она још не постоји, и да тек треба да се оствари. Друго важно питање за бренд Европу јесте, а ко су они који је носе, ко држи право да себе тако назива? Да ли су они који живе на њеној територији или пак они који су у тренутном сагласју са западно-европском традицијом?
Европска традиција потиче на преиспитивању, она се оправдава чином легитимитета. А грађани су ти који обезбеђују њено трајање управо признањем њеног постојања и вером у њено постојање. Европа као бренд носи обележје општости која је не исцрпљује, она може бити и оно што није, јер је и првобитно настала као „друго” , као једна посебна традиција која не прихвата да буде традиција поред осталих. Зато је то стање универзалности Европе, и стога растегљивости, коју можемо да осећамо или не осећамо, ако признамо њено постојање, обезбедићемо јој легитимитет.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар