Vlada republike SrbijeВлада Републике Србије

Jezici

Воз за Ужице и “Кикини дани”

Објављено 31.03.2016.

lana_uzice_001_tПише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Одувек сам волела воз, ваљда зато што сам одрасла у делу Србије где се на тај начин ретко путује. Први пут сам се њиме возила у дванаестој години, кад ме је тата једном приликом повео у Београд са собом. И раније сам, веома често током раног детињства долазила ту на различите здравствене контроле, али се некако све до тада, никако није заломило да уђем у воз.

Памтим тај пенушави осећај среће како се пење уз грло (као сода из Кока коле само много лепше), док гледам кроз прозор, главе истурене вани само онолико колико тата допушта, видим и данас варнице точкова у додиру са шинама које су у тунелу личиле на неку чудну прскалицу боје жара, чујем и сада тај звук кретања воза, мени до тада тако стран и нов. Била сам дете расло на селу, ненавикло на буку великог града, за мене воз није био превозно средство о ком се учи у школи, већ магично место. Ваљда сам зато увек некако специфично туговала што се њиме немам прилике чешће возити.

Све оне сцене у филмовима са људима који у возу ноншалантно читају, сударају се на вратима или се заљубљују, а судбинске се ствари одигравају на прелазу од једног места до другог, на шинама у међупростору времена кад ниси ни отишао ни стигао, нису џаба снимане, ту стварно има нечег неопипљивог и снажног.

И није то исто што и аутобус, никако, тај воз, цела једна песма за себе. Односно, воз је цела једна песма за мене.

Како смо кренули у Ужице

Ваљда зато, кад се отворила могућност да одем у Ужице на манифестацију „Кикини дани“ и примим награду у оквиру конкуса „Цвет једнакости“, није било много премишљања чиме треба путовати. Ето прилике да се лепо провозам, баш онако што кажу људи, поштено, готово пет сати. Има времена за читање, за музику, има времена и за гледање кроз прозор и упијање звукова около, без слушалица, ма за све. А још иде и нови воз, црвен и углачан, прелепо дизајниран, прави свемирски који кад видиш, мислиш да ниси у Србији. Наравно, још се њиме нисам возила до тада па сам једва чекала да то искусим. Само, заборавила сам да је нама џаба добар воз, кад све остало функционише по принципу Марфијевог закона.

Елем, план је био да Саша и ја кренемо поподне у три, стигнемо око пола осам, одемо на манифестацију да примим награду, прошетамо мало градом, и вратимо се првим ноћним возом у Београд.

Наравно да није било тако, у складу са Марфијем и земљом Србијом где се сваки час дешавају непредвиђене ситуације. Одем на шалтер на железничкој, сва битна што ето, сама купујем карту за воз (иако имам читавих двадесет четири то никад до тада нисам урадила, па је било велико и као да сам још дете), а тета иза стакла каже “Знате да има преседања, јел да?” Хм, па начула сам неког декицу како о томе говори у холу, али сам помислила савршено егоистично: “Ма то се гарант не односи на Ужице”.

Трепнула сам збуњено у њеном правцу на шта ми је објаснила да се догодио одрон на неком делу пруге, и да донекле идемо возом, па прелазимо на бус, па опет на воз. Питала сам је да ми понови имена места где се преседа, заборавивши их истог момента, очајнички се уздајући да ће Саша знати где је то, пошто је на тој релацији много пута путовао.

Седам на клупицу, дивим се возу иза мене, црвено плавом, замишљам како је ето, коначно дошло време да могу и возом сама негде да путујем јер је, замислите, нископодан, има рампу за кориснике колица и сав је прелеп.

Док седим, нервозно тупкам ногом о бетон јер Саша касни, зато што директно с посла треба да дође на станицу. Он стиже, улећемо у воз (нисам ни стигла да се надивим што су врата на сензор и што могу сама да се попнем), тражимо место да седнемо, напокон се угнездим поред прозора, извадим Јасперсову “Егзистенцију и ум” као и електронски читач књига, и сва оптимистична, док одбројавам минуте до поласка (овај воз креће тачно на време, замислите!) онако успут питам Сашу: “Шта имаш за клопу?” Каже, нема ништа. Како ништа, шта ћемо да једемо до Ужица човече? Наилази чика са слаткишима, па узимам чоколаду, коју готово одмах поједем до пола, јер док сам дошла до станице све сам калорије сагорела. Крећемо, воз убрзава, снимамо видео, смејемо се. Срећна сам у том моменту, онако заиста. Толико срећна да чак ни слушалице нисам извадила, него бленем кроз прозор као они велики жути пси у америчким филмовима, што вире кроз прозор аутомобила.

Јасперс, непозната поља, Југопревоз и плави воз

Читам Јасперса, покушавајући да размрсим сва његова поређења и налажење сличности између Ничеа и Шопенхауера, док ме Саша нон стоп гура у ребро и показује на нешто вани. Не мислим много о преседању, на које нас опомиње и контролор карата, очекујући да ваљда неће бити компликовано.

Воз је толико леп да ми дође да о томе посебан текст напишем. Тоалет је приступачан за особе са хендикепом, све је на сензор, многу да функционишем савршено самостално, сва сам оптимистична и расположена. Све док воз не стане, и испостави се да нас до другог воза превози ни мање ни више него праисторијски Југопревозов аутобус, за који не желим ни да мислим како уопште ради, и хоће ли се распасти. Напољу пада мрак, људи су бесни и уморни, гурају се једни преко других горе него у препуној београдској двадесетшестици, неки су остали да чекају други бус. Трудим се да будем опуштена, да се дивим сумраку који настаје, и да избацим из главе да ћу ноћас у пола два бити у возу за натраг, још горе уморна него сада. Тада наравно, нисам знала да возови до ујутру не иду због одрона. Силазимо негде, већ је пао мрак, недалеко од нас плав, велики, матори воз коме на сваком вагону као да пише “немате ви појма шта сам ја прошао”. Успињем се као уз Хималаје, улазим, седам. Неонка у купеу асоцира ме на хорор филм. Бака преко пута из торбе вади јабуке и пита нас: “Јесте ли гладни децо?”. Љубазно одбијамо, а ја размишљам о тој дивној спонтаној љубазности, данас тако реткој.

Стижемо у Ужице, град светлуца непознато и чудно, људи ме гледају када пролазим улицом, нису навикли на мој неубичајен начин хода. Није ми пријатно, али Саша и ја окрећемо то на спрдњу. Нису овде као у Београду, где у суштини никога није брига како изгледаш и шта радиш. Ко би рекао да та врста отуђења може човеку недостајати?

(…)

Текст “Воз за Ужице и ‘Кикини дани’” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.

Коментари

 
0

 Подели

Оставите коментар

Унесите коментар


Име


e-mail


website


Повезане вести

Актуелности

Блог

Earlier
Tatjana Gutić
Transkript govora Tatjane Gutić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd) Ja sam [...]
Уто, нов 21, 2017
Source: Inkluzija blog
Lidija Bukvić
Transkript govora Lidije Bukvić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd) Dolazim iz [...]
Сре, нов 15, 2017
Source: Inkluzija blog
Nataša Lukić
Transkript govora Nataše Lukić na 39. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd) Na prvom [...]
Пон, нов 13, 2017
Source: Inkluzija blog
Brat.
,,Videćeš, nije to ništa strašno. On je sasvim normalan dečak”, kaže mi. ,,Hajde, ne gledaj u pod, nije to ništa strašno [...]
Чет, нов 09, 2017
Source: Inkluzija blog
Clown
Za Ronald McDonald House sam prvi put čula 1992. godine kada sam zbog izuzetno retke bolesti i iznenadne progresije sa [...]
Уто, нов 07, 2017
Source: Inkluzija blog

Актуелна документа

Праћење социјалне укључености у Републици Србији – Треће доступно издање (збирна публикација)
октобар, 2017 arrow right pdf [2 MB]
Сиромаштво у Републици Србији 2006-2016. године – ревидирани и нови подаци
септембар, 2017 arrow right pdf [919 KB]
Економске користи родне равноправности у ЕУ
април, 2017 arrow right pdf [1 MB] arrow right docx [2 MB]
Мапирање услуга социјалне заштите у надлежности локалних самоуправа у Републици Србији у 2015. години – Извештај
децембар, 2016 arrow right pdf [4 MB] arrow right docx [2 MB]
Припреме за Европски социјални фонд: анализа капацитета локалне самоуправе
децембар, 2016 arrow right pdf [3 MB] arrow right docx [1 MB]
Секундарне анализе података добијених кроз истраживање Анкета о приходима и условима живота (SILC) – Осврт Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва
септембар, 2016 arrow right pdf [8 MB]
Секундарне анализе података добијених кроз истраживање Анкета о приходима и условима живота (SILC)
септембар, 2016 arrow right pdf [16 MB]
Брошура о Тиму за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије
август, 2016 arrow right pdf [2 MB]
Анализа примене афирмативних мера у области образовања Рома и Ромкиња и препоруке за унапређење мера
јул, 2016 arrow right pdf [680 KB] arrow right docx [899 KB]