Vlada republike SrbijeВлада Републике Србије

Jezici

Воз за Ужице и “Кикини дани”

Објављено 31.03.2016.

lana_uzice_001_tПише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Одувек сам волела воз, ваљда зато што сам одрасла у делу Србије где се на тај начин ретко путује. Први пут сам се њиме возила у дванаестој години, кад ме је тата једном приликом повео у Београд са собом. И раније сам, веома често током раног детињства долазила ту на различите здравствене контроле, али се некако све до тада, никако није заломило да уђем у воз.

Памтим тај пенушави осећај среће како се пење уз грло (као сода из Кока коле само много лепше), док гледам кроз прозор, главе истурене вани само онолико колико тата допушта, видим и данас варнице точкова у додиру са шинама које су у тунелу личиле на неку чудну прскалицу боје жара, чујем и сада тај звук кретања воза, мени до тада тако стран и нов. Била сам дете расло на селу, ненавикло на буку великог града, за мене воз није био превозно средство о ком се учи у школи, већ магично место. Ваљда сам зато увек некако специфично туговала што се њиме немам прилике чешће возити.

Све оне сцене у филмовима са људима који у возу ноншалантно читају, сударају се на вратима или се заљубљују, а судбинске се ствари одигравају на прелазу од једног места до другог, на шинама у међупростору времена кад ниси ни отишао ни стигао, нису џаба снимане, ту стварно има нечег неопипљивог и снажног.

И није то исто што и аутобус, никако, тај воз, цела једна песма за себе. Односно, воз је цела једна песма за мене.

Како смо кренули у Ужице

Ваљда зато, кад се отворила могућност да одем у Ужице на манифестацију „Кикини дани“ и примим награду у оквиру конкуса „Цвет једнакости“, није било много премишљања чиме треба путовати. Ето прилике да се лепо провозам, баш онако што кажу људи, поштено, готово пет сати. Има времена за читање, за музику, има времена и за гледање кроз прозор и упијање звукова около, без слушалица, ма за све. А још иде и нови воз, црвен и углачан, прелепо дизајниран, прави свемирски који кад видиш, мислиш да ниси у Србији. Наравно, још се њиме нисам возила до тада па сам једва чекала да то искусим. Само, заборавила сам да је нама џаба добар воз, кад све остало функционише по принципу Марфијевог закона.

Елем, план је био да Саша и ја кренемо поподне у три, стигнемо око пола осам, одемо на манифестацију да примим награду, прошетамо мало градом, и вратимо се првим ноћним возом у Београд.

Наравно да није било тако, у складу са Марфијем и земљом Србијом где се сваки час дешавају непредвиђене ситуације. Одем на шалтер на железничкој, сва битна што ето, сама купујем карту за воз (иако имам читавих двадесет четири то никад до тада нисам урадила, па је било велико и као да сам још дете), а тета иза стакла каже “Знате да има преседања, јел да?” Хм, па начула сам неког декицу како о томе говори у холу, али сам помислила савршено егоистично: “Ма то се гарант не односи на Ужице”.

Трепнула сам збуњено у њеном правцу на шта ми је објаснила да се догодио одрон на неком делу пруге, и да донекле идемо возом, па прелазимо на бус, па опет на воз. Питала сам је да ми понови имена места где се преседа, заборавивши их истог момента, очајнички се уздајући да ће Саша знати где је то, пошто је на тој релацији много пута путовао.

Седам на клупицу, дивим се возу иза мене, црвено плавом, замишљам како је ето, коначно дошло време да могу и возом сама негде да путујем јер је, замислите, нископодан, има рампу за кориснике колица и сав је прелеп.

Док седим, нервозно тупкам ногом о бетон јер Саша касни, зато што директно с посла треба да дође на станицу. Он стиже, улећемо у воз (нисам ни стигла да се надивим што су врата на сензор и што могу сама да се попнем), тражимо место да седнемо, напокон се угнездим поред прозора, извадим Јасперсову “Егзистенцију и ум” као и електронски читач књига, и сва оптимистична, док одбројавам минуте до поласка (овај воз креће тачно на време, замислите!) онако успут питам Сашу: “Шта имаш за клопу?” Каже, нема ништа. Како ништа, шта ћемо да једемо до Ужица човече? Наилази чика са слаткишима, па узимам чоколаду, коју готово одмах поједем до пола, јер док сам дошла до станице све сам калорије сагорела. Крећемо, воз убрзава, снимамо видео, смејемо се. Срећна сам у том моменту, онако заиста. Толико срећна да чак ни слушалице нисам извадила, него бленем кроз прозор као они велики жути пси у америчким филмовима, што вире кроз прозор аутомобила.

Јасперс, непозната поља, Југопревоз и плави воз

Читам Јасперса, покушавајући да размрсим сва његова поређења и налажење сличности између Ничеа и Шопенхауера, док ме Саша нон стоп гура у ребро и показује на нешто вани. Не мислим много о преседању, на које нас опомиње и контролор карата, очекујући да ваљда неће бити компликовано.

Воз је толико леп да ми дође да о томе посебан текст напишем. Тоалет је приступачан за особе са хендикепом, све је на сензор, многу да функционишем савршено самостално, сва сам оптимистична и расположена. Све док воз не стане, и испостави се да нас до другог воза превози ни мање ни више него праисторијски Југопревозов аутобус, за који не желим ни да мислим како уопште ради, и хоће ли се распасти. Напољу пада мрак, људи су бесни и уморни, гурају се једни преко других горе него у препуној београдској двадесетшестици, неки су остали да чекају други бус. Трудим се да будем опуштена, да се дивим сумраку који настаје, и да избацим из главе да ћу ноћас у пола два бити у возу за натраг, још горе уморна него сада. Тада наравно, нисам знала да возови до ујутру не иду због одрона. Силазимо негде, већ је пао мрак, недалеко од нас плав, велики, матори воз коме на сваком вагону као да пише “немате ви појма шта сам ја прошао”. Успињем се као уз Хималаје, улазим, седам. Неонка у купеу асоцира ме на хорор филм. Бака преко пута из торбе вади јабуке и пита нас: “Јесте ли гладни децо?”. Љубазно одбијамо, а ја размишљам о тој дивној спонтаној љубазности, данас тако реткој.

Стижемо у Ужице, град светлуца непознато и чудно, људи ме гледају када пролазим улицом, нису навикли на мој неубичајен начин хода. Није ми пријатно, али Саша и ја окрећемо то на спрдњу. Нису овде као у Београду, где у суштини никога није брига како изгледаш и шта радиш. Ко би рекао да та врста отуђења може човеку недостајати?

(…)

Текст “Воз за Ужице и ‘Кикини дани’” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.

Коментари

 
0

 Подели

Оставите коментар

Унесите коментар


Име


e-mail


website


Повезане вести

Билтен о социјалном укључивању

Архив билтена о социјалном укључивању

Актуелности > <

Dodeljene nagrade jedinicama lokalne samouprave za doprinos razvoju svih oblika pristupačnosti u 2020. godini
Predstavljen projekat „Smanjenje dodatne ranjivosti Roma, Romkinja i drugih marginalizovanih grupa, izazvane pandemijom COVID-19 u 18 lokalnih samouprava“
Pristupačnost - aktuelnosti
sipru - logo - aktuelno
Obrazovna situacija dece korisnika usluga socijalne zaštite (svratište, dnevni boravak, predah smeštaj i sigurna kuća) s fokusom na obrazovnu situaciju tokom pandemije KOVID-19
sipru - logo - aktuelno
Priručnik za javne službe
E2E - aktuelnosti
sipru - logo - aktuelno
Romologija

Калкулатор социјалних давања

Блог > <

Earlier
SIPRU_BLog
Stalna inovacija nastave prirodnih nauka ima nameru da doprinese što efikasnijem i boljem ostvarivanju zadataka vaspitanja i obrazovanja kroz ostvarivanje [...]
Пет, јул 23, 2021
Source: Inkluzija blog
SIPRU_BLog
Sa rasprostranjenom svakodnevnom upotrebom informacione tehnologije pojavili su se termini kao što su digitalni jaz, digitalne nejednakosti i digitalna inkluzija. [...]
Чет, јул 22, 2021
Source: Inkluzija blog
Olivera Stanković
Kada si tinejdžer/ka, mnogo ti je misli na pameti. Problemi odrastanja, uključivanja u društvenu zajednicu, socijalno prihvatanje drugih i od [...]
Сре, јул 21, 2021
Source: Inkluzija blog
SIPRU_BLog
Od malih nogu sam voleo da računam datume i pamtio sam ih na razne načine. Primetio sam da je drugim [...]
Уто, јул 20, 2021
Source: Inkluzija blog
Jelena Milošević
Ako bi trebalo da biram između spoljašnje i unutrašnje lepote, glasam za ovu drugu. Ipak, budimo iskreni, svi volimo da [...]
Пон, јул 19, 2021
Source: Inkluzija blog

Актуелни документи > <

Студија о процени политика дигиталне приступачности у Републици Србији
јун, 2021 arrow right pdf [2 MB]
Преглед података градова и општина о мерама за социјално укључивање Рома и Ромкиња у 2020. години
мај, 2021 arrow right pdf [295 KB]
Ефекти таргетиране једнократне новчане помоћи на кретање индикатора сиромаштва и неједнакости
мај, 2021 arrow right pdf [247 KB] arrow right doc [167 KB]
Приручник о outreach раду: организовање, спровођење и развој outreach програма
мај, 2021 arrow right pdf [2 MB]
Приручник за јавне службе „Комуникација са корисницима – приступ универзалног дизајна”
март, 2021 arrow right pdf [5 MB]
E2E: Извештај о спроведеној анализи постојећег програма предузетништва НСЗ са препорукама за унапређење
март, 2021 arrow right pdf [1 MB]
Ex-ante анализа Стратегије запошљавања Републике Србије за период 2021-2026. године
март, 2021 arrow right pdf [3 MB]
Ex-post анализа Националне стратегије запошљавања за период 2011-2020. године
фебруар, 2021 arrow right pdf [3 MB]