Vlada republike SrbijeВлада Републике Србије

Jezici

Ко је испод стакленог звона?

Објављено 23.11.2018.

baloni - ilustracijaПише: Бојана Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

„Новембарско сунце и овог викенда пробудило ме је много рано. Ако одмах устанем, имаћу читав дан на располагању. Само… Како да га проведем а да ми опет не буде предуг?“, питала се Марија, док је те суботе кроз балконска врата свог пространог стана на петом спрату посматрала градску панораму централног шеталишта, чијим су плочником, суботом у ово време, пролазиле само средовечне госпође – најчешће домаћице које су журиле на пијацу.

„Можда бих и ја могла да им се придружим и одем у набавку“, рече полугласно, док се протезала по свом удобном лежају, али одмах сасвим озбиљно додаде: „Ма није то за мене. Не припадам ја њиховом кругу. Све су оне знатно старије од мене, удате и запослене. Суботње преподне им је једино време када могу да обаве те велике набавке на пијаци. А шта је са мном и мојим временом? Најчешће га имам и више него што ми је потребно. Да се временом  може трговати, вероватно бих постала најбогатија особа у овом граду. Овако ми се чини да ми увек беспотребно протиче, док свима другима исто то време фали. Како су нажалост, ‘временске размене’ немогуће, нити они могу помоћи мени, нити ја њима. Али чему сад овај монолог? Речју, нисмо сви исти, па се (ваљда) зато ни сви не можемо исто ни снаћи у овом свету, времену, простору…?“

Протежући се по свом кревету, Марија изненада напипа куглицу. Видевши да је зелене боје, слатко се насмеја: „Ја сам очигледно успавана принцеза, којој неко јутрос покушава да подметне зрно грашка у постељу“, и тихо настави: „А шта бих друго и била? По цео дан се одмарам у (овим) својим одајама, на висини са које имам одличан поглед. Сви ме мазе и пазе, немам баш пуно обавеза, а и кад излазим напоље углавном користим такси за разлику од мојих вршњака, који најчешће свуда иду пешице. Ретко ко данас има све ове привилегије. Иако понекад уживам у свим овим бенефицијама, морам признати да бих се много чешће са задовољством мењала за ту обичну свакодневицу, пуну брига, обавеза и журбе. Ако би ме неко питао зашто, морала бих да га разочарам тривијалношћу свог одговора – једноставно зато што описани начин живота није ствар мог избора, већ чињенице да не могу да ходам самостално.“

Читајући претходне редове, сигурно сте помисли да ћу вас и данас гњавити неком новом причом о положају особа са хендикепом у нашем друштву. Можда и хоћу, али не из личног хира или зато што немам  ништа паметније да радим. Наравно да имам – обавезе ме чекају на сваком кораку, али пре него што се бацим на њихово завршавање, морам вам представити Марију, особу коју ни сама не познајем. Не знам где живи, колико има година, шта јој је хоби… Од ње сам добила само један исписани лист – вероватно исцепан из њеног дневника и кратак опис њеног стана. Ко је она – искрено, немам појма! Може бити и нека од мојих познаница, којој је Марија послужила само као шифра да сакрије право име. Али, зар је то сада и важно? Вас ионако занима суштина приче, а не идентитет јунакиње. А и ако је другачије, шта вам могу? Ја сам писац, а не Шерлок Холмс, па да од мене можете тражити да утврдим истину. Зато се вратимо Маријиној причи.

„Мој живот заиста подсећа на бајку“, наставља она. „Стално ми се смењују лепи и ружни догађаји. Можда се  баш и не срећем са аждајама, вештицама и сличним неманима, али кошмара ипак нисам поштеђена. Свако моје напуштање овог стана суочава ме са подозривим погледима пролазника, који  најчешће и не покушавају да успоставе контакт са мном и питају ме шта их интересује, већ моја појава и данас (као и пре пар деценија, када сам била дете) остаје неразрешена мистерија. А где имамо мистерије, него у бајкама? Можда њима моја различитост делује страшно, али ја то исто могу рећи и за њих. Нарочито, током јесени, док трчкарајући по оним барама и не примете колико блата покупе у тој општој журби. Да ли им за нешто треба? Не бих рекла. Мислим да се пре ради о томе да су себи наметнули премного обавеза, па како не стижу да их реализују, временом им све друго постаје неважно, нпр. да ли ће се упрљати. А кад би се тако нешто мени десило, сви би  се (они) питали: шта сам уопште и тражила напољу? Као да треба да увек остајем у својој ‘зони комфора’- у стану, на застакљеном балкону, склоњена од кише, хладноће, блата – ваљда то није за мене. Па наравно да није. Али није ни за њих. Искрено не верујем да ико од њих (који ми деле савете КАКО ТО НИЈЕ ЗА МЕНЕ) воли да кисне, смрзава се и/или упада у блато. Вероватно не. Мада екстреми увек постоје (њих овом приликом изузимам)! Зашто онда само ја треба да будем поштеђена тога? Па сетила сам се – они вероватно мисле да ја живим под стакленим звоном!

Свесна да сам целог живота била заштићена од многих непријатности које велики број обавеза повлачи за собом, помало их и разумем. Моја застакљена тераса, полукружног облика, некоме стварно може личити на звоно. Али ја се у њему не налазим добровољно – затворио ме је мој хендикеп! Ја сам му потлачена! Али како ОН уопште може некога да потлачи? И сам је неко ко не може да прави изборе. Ограничен је властитим постојањем. Где год да крене, заустави се пред првом препреком – види да зграда нема лифт и одмах се враћа у стан. Само ми није јасно, како се увек баш њему деси да наиђе на неку препреку? Као да је све што он пожели, сакривено испод стакленог звона. А можда је баш тако!

(…)

Текст “Ко је испод стакленог звона?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.

Коментари

 
0

 Подели

Оставите коментар

Унесите коментар


Име


e-mail


website


Повезане вести

Билтен о социјалном укључивању

Архив билтена о социјалном укључивању

Актуелности > <


Блог > <

Earlier
Milkica Dimitrijević
Lečila sam se od osteosarkoma, oblika raka kostiju, tokom IV razreda srednje škole. Te godine sam u školi provela ukupno [...]
Пет, јун 26, 2020
Source: Inkluzija blog
Iva Eraković
Pandemija virusom COVID-19 uzdrmala je planetu na mnogo načina, među kojima je prvi zdravstveni aspekt. Dok se o dalekosežnim posledicama [...]
Уто, јун 23, 2020
Source: Inkluzija blog
SIPRU_BLog
Držim se za ogradu terase na jedanaestom spratu, oivičenu mojim paničnim strahom od visine. Pri samoj pomisli na skok padobranom [...]
Сре, јун 17, 2020
Source: Inkluzija blog
Radmila Urošević
Gordana Gordana sedi ispred mene i krši ruke. Te godine se razvela, ostala bez posla i doživela moždani udar. Mnogo je [...]
Пет, јун 12, 2020
Source: Inkluzija blog
Đorđe Vasiljević - 42. Beogradski Ignite "Uključi se br. 7"
Transkript govora Đorđa Vasiljevića na 42. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 7” (11. decembar 2019. godine, Impact Hub, Beograd) Pre dve [...]
Пон, јун 01, 2020
Source: Inkluzija blog

Актуелни документи > <

61. Билтен о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва
јун, 2020 arrow right link arrow right pdf [398 KB]
Е2Е: Приручник за саветнике за запошљавање особа са инвалидитетом
април, 2020 arrow right pdf [1 MB]
Е2Е:Тестирање јавних политика – Иновативни приступи за запошљавање младих (приручник)
април, 2020 arrow right pdf [1 MB]
Доступност услуга и мера подршке за децу ромске националности на локалном нивоу
април, 2020 arrow right pdf [737 KB]
Е2Е: Евалуација Jавног конкурса „Подршка иновативним приступима за повећање запошљавања и запошљивости младих“, 2018–2019. година
март, 2020 arrow right pdf [1 MB]
Дизајн за све на туристичким дестинацијама
јануар, 2020 arrow right pdf [32 MB]