Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сузана Гајић Јовановић (Блог о социјалном укључивању)

„Живимо у малој средини. Зашто бисмо ми ТО имали“, каже млада особа у скорашњем разговору на тему омладинске политике у Ћићевцу. „ТО“ о чему је ова млада особа говорила и што би њени вршњаци и вршњакиње желели да имају, односи се на неки од садржаја за квалитетно провођење слободног времена младих, на могућност да се чује „глас младих“ или могућност да нека од идеја које имају (а имају их) буде саслушана, размотрена, а можда чак и спроведена у дело.

Превелика очекивања или ипак не?

Кад већ не постоји „ТО“, млади ће бити у кладионицама и кафићима (јер њих наравно имамо у изобиљу), а од стране остатка становиништва биће проглашени за незаинтересоване. Уз то, могу добити и неке друге епитете уколико на пример испоље проблеме у понашању, па су незахвални, безобразни и додатно, уколико су у питању припадници/е неке мањинске групе.

А шта се дешава ако су у питању млади са инвалидитетом?

Ништа. Зар њих има уопште?

Нигде се не виђају, па ко би рекао да их има…

Овакву идиличну слику у Ћићевцу почела је да мења група ентузијаста или боље речено ентузијасткиња, које су биле довољно храбре да истражују изван граница званих „немогуће“ и „незамисливо“ и које су решиле да се удруже и мотивишу младе особе у свом окружењу да и сами закораче изван поменутих граница.

Тако је у Ћићевцу 2015. године настало Удружење „Окулар“. Ово свакако није било прво, нити последње удружење настало у Ћићевцу и околини, али јесте једино које се озбиљно ухватило у коштац са проблемима маргинализованости и вишеструке маргинализованости својих суграђанки и суграђана. Ми недостатак иницијативе и жеље за било којом врстом ангажовања нисмо виделе као пасивност појединаца/нки у нашем окружењу, већ као као последицу недостатка стварних избора и недостатка конкретне добити за појединце. Због тога смо удруживањем личних снага и потенцијала кренуле да се ангажујемо најпре у креирању неких од могућности избора који недостају, а потом и у презентовању конкретних користи и добробити самим суграђанима/кама.

Да бисмо креирале одговарајуће садржаје и мотивисале суграђане/ке за укључивање, било је неопходно да најпре добро познајемо њихове потребе, локалну средину и факторе који доводе до маргинализације, тј. искључивања, а нарочито специфичности општине Ћићевац које доводе до знатног увећања ризика од вишеструке маргинализације и омогућавају дуг останак на маргинама друштва или у кругу сиромаштва.

Ове специфичности огледају се у томе што је Ћићевац сиромашна општина, претежно руралног типа, где егзистенција великог броја особа (укључујући и младе) зависи од различитих облика социјалних помоћи и социјалних давања. Живот у руралном подручју наше општине значи да су и основни ресурси (попут здравствених и образовних установа) удаљени и теже доступни или потпуно недоступни. Могућности за било коју врсту личног развоја и напретка скоро да не постоје. Смањене су могућности за информисање и било коју врсту сазнавања, те средина остаје затворена за промене и прихватање било које врсте различитости, а отворена за неговање различитих врста предрасуда, стереотипа и табу тема.

Најтежи је и најбитнији први корак – прва радионица, први тренинг, прва омладинска размена, који ћемо прећи заједно са младом особом, осигуравајући да активност у којој учествује буде позитивно искуство. Наши први кораци огледали су се у креирању прилика за укључивање у волонтерске активности (подршка старијим особама или деци са инвалидитетом, уређивање јавних површина, организација јавних догађаја и обележавање значајних датума) као и прилика за дружење и квалитетно провођење слободног времена (спортске и рекреативне активности, излети, креативне радионице и сл.). Оствариле смо сарадњу са Уницефом и баш у Ћићевцу је изграђено модерно инклузивно игралиште. Организовале смо хуманитарни бал и прикупиле новац за адаптацију и опремање „Инклузивне куће за децу и младе у Ћићевцу“, која је постала омиљено место за окупљање и дружење деце и младих. Унутар зидова ове наше „куће“ они показују своје најбоље особине и највредније потенцијале, стичу самопуздање и усавршавају се у оквиру различитих области интересовања. Деца и млади са проблемима у понашању истичу се по вредноћи и хуманости. Прија им када им задајемо задатке кроз које могу нам помогну и осете се одговорним (да предложе идеју за рад на следећој радионици, да буду подршка вршњацима/кињама са инвалидитетом, да буду иницијатори/ке нових радионица или акција и сл.). Неке од вишеструко маргинализованих особа први пут излазе из породичног окружења, учествују у друштвеним активностима и формирају своја прва пријатељства. Четворо младих са инвалидитетом су нпр. тренутно ангажовани као новинари/ке, што је њихово прва прилика да се осете друштвено корисним и остваре новчану надокнаду.

(…)

Текст „Омладинским радом против фактора маргинализације у руралној средини” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.