Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ана Кнежевић, ЕВО РУКА (Блог о социјалном укључивању)

Пречесто чујем од људи који имају дете са сметњама у развоју да су им многи окренули леђа и изневерили их.

Ја нисам никада то посматрала на такав начин. Сматрам да су они који су отишли – отишли са разлогом и да су дошли нови, који ће много дуже остати уз нас. Ни ми нисмо исти људи пре и после рођења  детета. Нарочито, када се, по рођењу детета, суочиш са проблемом који делује нерешив.

Ипак, лагала бих ако бих рекла да ме није повредило и да ме не повређује, увек изнова, неразумевање мојих проблема и потреба мога сина. Али оно што ми је најјачи утисак, а видим да и друге мучи, је НЕМАЊЕ ЖЕЛУЦА за неке ствари.

Кад неко каже: НЕМАМ ЖЕЛУЦА, шта то заправо значи?!

Та особа мисли за себе да је преемотивна и преосетљива и да је јако потреса нечији проблем. Толико је потресена да не може да дође у посету, пита како си, а камоли да се понуди да ти помогне. Из моје перспективе то значи да та особа није довољно емотивна и саосећајна да схвати како се ти заправо осећаш и шта би ти значила права подршка. Права подршка не подразумева да радимо оно што ми мислимо да је некоме потребно, него да осетимо и ослушнемо његове стварне потребе. То је посебна вештина и умеће, које се може се веменом научити.

Када смо сазнали за проблеме са  Андријиним здрављем, већина мојих пријатеља ме је звала и долазила да га види. Бодрили су ме и радовали се мојој беби. Мени је то много значило, јер на тај начин нисам увиђала колико је тешко стање. Њихову подршку сам пресликавала на мог сина. И ето га јунак сада велики, хвала Богу.

Један мој пријатељ никако да дође. Зове, пита… али не долази. Кума се сретне са њим и пита га што га нема, он каже: „Немам ти ја желудац за то!“

Када је Андрија напунио 40 дана, мој тата је добио инфаркт. Испоставило се да НИЈЕ ИМАО ЖЕЛУДАЦ, да га је суочавање са постављеном дијагнозом сломило до краја и замало да страда. Зар је могуће да је заборавио колико нам је свима важан?

Једна ми је сестра рекла да би долазила чешће, да стално мисли на мене, али не може да дође, јер је преосетљива… Много јој је тешко због мене и мог детета.

А онда ми дође пријатељица, смртно љута на неку жену која јој је рекла да нема желуца за нашу децу, и да јој се диви што она ИМА ЖЕЛУЦА…

Не љутим се на људе који искрено кажу да немају желуца, јер су они тај осећај код себе препознали и освестили. Дубоко верујем је то њихов  проблем, а не мој. Разумљиво је. Болест је сама по себи тешка. Немоћ је страшна. Страх је превелики.

(…)

Текст “Питање желуца” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.