Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Јелене Милошевић на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)

У професионалном делу живота веома сам свестрана, а тако функционишем и приватно – волим да попијем кафу са драгим људима, да одем до тржног центра (срећом, све их је више приступачних у Београду), редовно сам ишла и на Serbia Open, уживам у концертима добре музике, а посебна страст су ми позоришта. То ме одржава и даје ми снагу за свакодневицу.

Београд је велики град и има много лепих места, уживам и да их показујем драгим пријатељима из иностранства. Међутим, где год да кренемо, потребан нам је превоз, што је нормално – велики је град. Кад сте особа с инвалидитетом, то значи да возило треба да буде приступачно, да има рампу и висину да можете да уђете, као и место да се безбедно сместите. У Београду је таквих возила веома мало, а увече, током празника и викенда практично их и нема. То нису једнаке могућности. На појединим возилима Градског превоза постоји знак за приступачност, али су рампе често нефункционалне, а дешава се чак и да возачи одбију да приме особу с инвалидитетом. Такође постоји и служба адаптираних комби возила, али је број тих возила и возача мали за овако велики град, тако да они функционишу по утврђеном фиксном распореду који праве од септембра до септембра. Мали број удружења такође има и свој комби, али један комби на 300-400 чланова ни уз најбољу организацију не може да задовољи све наше потребе.

Дакле, стално смо у ситуацији да се убеђујемо, договарамо, трудимо се да будемо флексибилни и то прилично уме да исцрпи човека. Заправо, када је особа с инвалидитетом у питању, један најобичнији излазак може да буде велика авантура.

Како то изгледа у мом случају? Упишем постдипломске студије, срећна сам, добијем распоред предавања која трају до 10 увече. То није ништа необично за мастер студије и мени одговара, али немам превоз. Плаћамо приватника са адаптираним комби возилом, што је огроман ударац на ионако скроман кућни буџет, али ја желим да идем на факултет, желим да учим, желим да упознајем нове људе! Дакле, немамо избора. Право на избор је у овом случају, као и у многим другим, и те како угрожено.

Решење не треба измишљати, само га треба реализовати у пракси. Приступачност не значи само приступачно возило, рецимо аутобус, већ и приступачно стајалиште, едукацију возача, подизање свести шире јавности… У Филаделфији сам се возила приступачним аутобусима и то је за мене било прелепо искуство, многима би то одговарало и у Београду. Међутим, мени се погоршало здравствено стање и данас, на пример, не бих могла да користим тај вид превоза, али бих могла да се возим од тачке А до тачке Б таксијем или приступачним комбијем. У Београду има преко 6.000 такси возила и ниједно није приступачно, а неколико таквих би нам свакако много значило – ако немамо другог избора – да се превеземо где желимо.

У неким земљама се пружа подршка и за прилагођавање сопствених комби возила, тако да људи самостално возе, без обзира на степен инвалидитета.

Приступачност је добит за све – на тај начин се шири круг потрошача, различитих потрошача. Зато што су особе с инвалидитетом различити људи: имамо различите потребе, различите могућности, различите навике, различите животе. (…) Приступачност је изузетно значајна карика у друштву једнаких могућности и један од основних предуслова за самосталан и активан живот особа с инвалидитетом. За мене је приступачан превоз СЛОБОДА.

***

32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.

Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.

Јелена Милошевић је дипломирала Енглески језик и књижевност и завршила мастер студије Комуникологије. Ради као преводилац, пише, ради послове из области односа с јавношћу и активисткиња је Покрета особа са инвалидитетом. За себе каже да је радознала и да јој мира не дају Дон Кихот и Калимеро. Сматра да су здравље, образовање и успомене највеће благо које имамо. Јелена Милошевић пише за Блог о социјалном укључивању.