Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)

Хендикеп не значи имати неко обољење, већ бити онемогућен да оствариш своја основна људска права. Не зато што нећеш да оствариш права која ти припадају, већ зато што ти је приступ правима ограничен или потпуно ускраћен.

Мислим да смо већ утврдили да, сам по себи, хендикеп не значи ништа. Али ако узмемо у обзир утицај на ментално здравље особе која се са њим суочава, хендикеп је много више од обичне речи. Неко ће га пригрлити без имало снебивања, а некоме ће бити потребне године да се суочи са стварним собом.

Завиримо у фазе одрастања мог оштећења слуха, како бисмо кроз индивидуални пример увидели како изгледа живот једног Хендикепа.

Фаза рехабилитације и срамоте

Хендикеп се не сећа првог дела свог живота. Не може ни да замисли колико пута је поновио једно те исто слово у различитим речима, док га је логопед исправљао и усмеравао. Не сећа се ни колико је мени било тешко да се навикнем да слушне апарате. Али зато ја памтим много чекања у ходницима здравствених установа и још више нестрпљења да поједем хамбургер, као награду за успешно обављен преглед.

Били су то небројени сати током којих сам покушавала да се забавим прескакањем квадратића са бројевима – прво скачући на једну, па на обе ноге. Касније сам сазнала да се та игра зове „школица“, што је потпуно небитно у поређењу са причом коју ми је мој друг Хендикеп испричао. Каже да сам сваки дан, без проблема, носила слушна помагала. Ипак, нешто се променило када сам кретала у школу. Одбијала сам их, говорила да ми више нису потребна, бурно и упорно протестовала, због чега су моји родитељи користили све могуће и немогуће методе за објашњавање да без слушних апарата не би требало да напуштам кућу.

Фаза прихватања

Мислим да ме Хендикеп лаже. У мом сећању су само дани када нам је мајка причала о понашањима која су прихватљива и оним која то нису.

Много је бринула о нама, вежбала та досадна слова због којих сада без проблема скрећем пажњу на себе, док мој друг Хендикеп покушава брзински да се сакрије од свих присутних. Заиста је одличан у игри жмурке.

Исто тако је одличан и у прављењу фризура, па ми је често помагао да се улепшам.

Много сам волела да носим кикице и репиће, а када би ми неко поставио питање о слушним апаратима који у тим ситуацијама постају видљиви, одговарала сам тако да посрамим и најумешнијег саговорника.

Фаза вршњачког насиља

А онда су дошла друга деца, којима се није допао мој другар. Деца к’о деца, груба су према свима који се разликују на било који начин, а Хендикеп се баш разликовао. Како бих се уклопила у ново окружење, правила сам се да ми је неважан и да не желим више да се дружимо. Хендикеп и ја.

У почетку сам стално плакала. После сам научила да не показујем рањивост, да на провокације одговорим преношењем одговорности на особу која ми упућује ружне речи и – као највиши степен зрелости – да игноришем. Ипак, тешко ми је падало то што су се расправе са школским другарима завршавале вређањем Хендикепа. Чак сам се због њега потукла са другом. То је било само једном. А други пут ме је нека девојка из седмог три ошамарила.

У старијим разредима основне школе много сам маштала о самоубиству. Сматрам да је то нормално и карактеристично за први покушај разумевања света, када се развија свест о смртности и преузимању одговорности за своје поступке и свој живот. Конструкт самоубиства и питање: „Зашто се ово баш мени догађа?“, наводили су ме да замишљам различите сценарије ослобођења од живота који сам водила. То ослобађање се није догодило, бар не на начин како сам ја маштала.

Фаза свемогућности

Има једна надасве филмска сцена, којом сам означила тренутак потпуне промене свог живота. Хендикеп и ја смо седели у колима. Киша је плакала. Плакала сам и ја.

Плакала сам толико дуго да ми је Хендикеп пришао, обрисао сузе и натерао ме да обећам да више никад нећу плакати због њега. Загрлили смо се и направили листу погодности које оштећење слуха носи. Неке од тих добрих страна смо користили, неке злоупотребљавали – што није било за похвалу, али је омогућило да се Хендикеп и ја зближимо.

Једина невоља код тог односа је што сам се посвађала са тугом и постала несаломива, стално срећна, весела, насмејана. Звучи идилично, зар не? И није баш!

Фаза депресивних расположења

Све(т) тежи равнотежи. Тако и наш емотивни тас. Упорним избегавањем да се суочим са потиснутим емоцијама, повремено сам упадала у рупе депресивних расположења. Прво сам лутала дан или два, па цео месец. Најчешће зими, због чега сам те фазе и повезивала са лошим временом. Сада знам да то нема никакве везе са зимом, јер су пре пар година уследили прилично дуги периоди када нисам знала куда да идем и како да се вратим.

Постојало је много механизама одбране које сам изградила из потребе да преживим и заштитим себе од повређивања. Ти механизми су почели да слабе и да чине већу штету, него корист. Зато и јесам упадала у дугорочне хибернације, које, иако тако изгледају, нису исто што и депресија. Депресија је једно, а депресивно расположење нешто друго.

Фаза психотерапије

Као што то обично бива, након што сам се запослила и побринула се за задовољење егзистенцијалних потреба, почела сам да се бавим својим емотивним животом. Зашто? Зато што прихватање хендикепа није исто што и љубав према хендикепу. Зато што заљубљеност у себе није исто што и љубав према себи.

Процес доласка до стадијума да живимо живот у максимуму капацитета које можемо да пружимо често је прилично дуг. И у том процесу је потребно много љубави и подршке најближих. Из тог разлога често мислим о томе колико је тешко бити родитељ особе са хендикепом.

Још теже је када си особа са хендикепом, бар до оног тренука када заволиш себе. Имам једну лепу вест за тебе, уколико си особа са хендикепом или знаш неког ко јесте – ПРЕЖИВЕЋЕШ!

А ако дозволиш себи да напредујеш и развијаш се, нећеш стати – ЖИВЕЋЕШ!

Оно што сам ја примењивала у свом животу можда и теби помогне да заволиш свој хендикеп, а после тога и себе са њим у пакету:

• Излистај све позитивне аспекте свог хендикепа. Знам да звучи глупо и готово немогуће да постоји нешто добро у тези „имам хендикеп“, али увек постоји друга страна исте медаље. На пример, добра страна код оштећења слуха је што дословно можеш да се искључиш кад год пожелиш.
• Фокусирај се на све оно што добро радиш, на хобије, на интересовања. Можда жељену активност не можеш спровести савршено, нити као неко ко се професионално бави тиме. Зато посвети време вежбању и узми у обзир своје капацитете и максимум твојих могућности.
• Ради на самопоуздању. Често сами себе спутавамо, а чињеница је да можемо да урадимо много више од онога што ми видимо да можемо. Наше могућности су често доста веће од граница које сами исцртамо. Зато је важно да верујеш у себе, да будеш упоран/упорна и да не одустајеш. Циљ је један, а ти не заборави да постоји много начина да до њега стигнеш.

———-

Текст „Скроман живот једног хендикепа” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.