Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Марије Цвејић на 37. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 4” (25. октобар 2016., Impact Hub, Београд)

Моје име је Марија и представићу рад своје друге породице, Удружења грађана “Атина” за борбу против трговине људима и родно заснованог насиља.

Од почетка избегличке кризе, Удружење грађана “Атина” пружало је подршку најрањивијима из избегличке популације, људима из Сирије, Ирака, Авганистана, Пакистана и других држава, и то у Шиду, Суботици, Београду, Прешеву и широм Србије. (…) Испричаћу вам како то изгледа кад радимо са женама и девојчицама које су преживеле насиље.

Она се зове Амара. Амара на арапском језику означава месечину. (…) Долази из Алепа, из Сирије. Из Алепа, одакле су најпознатије кројачице и куварице на свету, одакле долазе познате докторке, правнице и учене жене. Као десето дете у породици која није била превише богата, није могла бити школована као остале девојчице, поготово јер је почео рат. Рат који траје сувише дуго. Породица није могла да финансира њен опстанак, па су одлучили да је удају.

Бива удата, али њен муж не жели да учествује у рату ни на страни побуњеника, ни на страни сиријске војске, па одлучује да отпутује у Немачку, а она остаје у Алепу. Остаје сама тамо где нема струје, где су порушене њена школа и улица, где нема више њеног живота. Плаши се сопствене сенке, мрака, плаши се шта све може да јој се деси. Годину дана тако проводи сама. И одлучује да крене на пут који ће је можда коштати живота.

Прелази преко мора, преко блата и прашине, и стиже до Прешева, до нас. Затварају се границе. Али она није тужна, а очекивало би се да жели што пре да стигне до свог мужа и споји се с њим. Зашто?

Након три недеље, она се поверава и плаче: “Ја сам крива! Ја сам та која је гледала те мушкарце. Учили су ме да будем послушна, да носим мараму, да не гледам у њих, да не спавам са њима у истом простору. Учили су ме да не причам са њима, да не провоцирам. Ја сам крива. Ја сам трудна. Трудна сам месец дана.” А онда се питате: како је трудна месец дана, кад није видела мужа више од годину дана? Да, то је нежељена трудноћа. И шта да ради? Да ли да побаци, да ли да се супротстави својим схватањима, својој религији, да ли да призна свом мужу који ће је највероватније одбацити?

И док се она бори са својим схватањима и размишља шта да уради, шта каже систем у Србији? Није етички чинити прекид трудноће ако се не ради о нежељеној трудноћи, морате доказати да је трудноћа нежељена. Чак и кад у болници докажете да је трудноћа нежељена, потребан вам је идентификациони документ да бисте се потписали и дали сагласност. И док се ви борите са ветрењачама како би та жена коначно добила право да одлучује о свом телу и свом животу, да по први пут може да уради нешто за себе, време пролази. На крају успевате, она уради оно што је једино остало учинити и наставља свој пут, одлази код свог мужа који никада неће сазнати шта јој се догодило. Он је неће осудити, али ће она вечито судити сама себи, вечно ће себе опомињати и питати се да ли је она била крива.

Тај период који са њом проводимо, то време током којег причамо са њом, помажемо јој и подржавамо је, представља прилику да је оснажимо да размишља о себи на другачији начин, да размишља о својим правима. Када пролазите поред жена избеглица на улицама Београда, Шида, Суботице или неког другог града, сетите се да су оне дошле да остваре своју слободу – да нису дошле да украду ничије парче неба, ничију улицу, већ да су дошле јер желе да уче, желе да буду слободне, желе своју улицу. Подржите их.

Удружење грађана “Атина” тренутно води четири склоништа за жене и девојчице које су преживеле родно засновано насиље и трговину људима и пружа подршку на свакодневном нивоу. Ако желите да се на било који начин укључите и подржите ову борбу, наша врата су вам увек отворена.

***

37. Београдски Ignite под насловом “Укључи се бр. 4”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 25. октобра 2016. године, у београдском Impact Hub-у. Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету“ су организацијом овог догађаја, већ четврту годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и охрабрили учеснике и посетиоце да постану борци за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: има ли живота после одслужене затворске казне; како до медаље на параолимпијским играма; које су мале тајне активног старења; како се мења слика о младим Ромима и Ромкињама кроз ритам и реч; ко су жене које помажу мигрантима; како изгледа свакодневица младе глуве особе; како млади у акцији мењају друштво; како постићи предузетнички успех…

Марију Цвејић покрећу добри људи и осмех. Свој рад сматра важним, јер без њега би многе девојчице и жене без подршке биле изгубљене и невидљиве у друштву. Оснажене кориснице програма невладине организације „Атина“ са којима је радила, Маријин су највећи успех. Њен највећи изазов је рад са женама и девојчицама које су преживеле родно засновано насиље и трговину људима. Марија је своју Belgrade Ignite презентацију посветила социјалном укључивању жена и девојчица из избегличке популације.