Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Милице Ђурић на 39. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 5” (24. октобар 2017. године, Impact Hub, Београд)

Одмалена сам заинтересована за инструменте и увек сам желела нешто да свирам.

У трећем разреду сам почела да слушам ex-YU рок и свидела ми се гитара, па сам пожелела да научим да је свирам. Добила сам једну стару искривљену гитару која је на први поглед изгледала сасвим нормално, али је проблем био у томе што није могла да се наштимује. У то време сам кренула на часове гитаре за почетнике и за пар месеци научила најосновније ствари, а затим сам, стицајем околности, упознала искусног музичара Дарка. Он ми је показао доста драгоцених фора које у музичкој школи не бих могла да научим, а временом је постао и мој узор.

Људима је у почетку било чудно и помало симпатично то што неко мојих година свира рокенрол, јер већина деце у том узрасту уопште није ни чула за такву музику. Посебно им је било необично то што девојчица свира гитару, јер се често за поједине инструменте у рокенролу говори да су „мушки”. У свирању – као и у свему осталом – подржавали су ме родитељи, али и околина, и нисам наилазила на људе који имају нешто против тога да девојчица свира гитару.

За 11. рођендан сам добила добру гитару и наставила учење. Са ex-YU рока прешла сам на неке „тврђе” ствари – почела сам да слушам Led Zeppelin, AC/DC, Black Sabbath, ZZ Top, Смак, Стивија Реј Вона и многе друге. Електричну гитару сам добила отприлике у време кад сам почела да слушам блуз. Упознавала сам се са њеним звуком, вежбала сам, усавршавала своје свирање…

Кад сам завршила шести разред, почетком распуста сам чула да ће се на Авали одржати неки Рок камп за девојчице и мало сам се распитала о томе. Разговарала сам са родитељима о пријављивању, али сам била скептична у вези са тим, јер нисам знала какве ће бити те девојчице које ће тамо доћи, да ли ће имати много више искуства од мене, какве ће бити менторке итд. Када смо се 21. августа поздравили с родитељима, сели у аутобус и кренули, видела сам како неке од тих девојчица изгледају са 11 година и какве фризуре имају и помислила да свирају годинама и слушају ко зна шта.

Међутим, већ првог дана сам схватила колико је Рок камп за девојчице у ствари добра замисао! Нас 30, узраста од 10 до 14 година, дружиле смо се дан и ноћ и стално проналазиле заједничке теме и изван рокенрола. За седам дана оформиле смо осам бендова и увежбале осам песама које смо извеле на завршном концерту.

Завршни концерт је изгледао као Вудсток, јер је бина била постављена на фудбалском терену, на трави. Родитељи, браћа и сестре, људи са стране аплаудирали су не знајући шта их је снашло, јер је тешко поверовати да нека деца за седам дана могу да науче да свирају нешто што звучи сасвим коректно, посебно узимајући у обзир да су неке од девојчица први пут узеле инструмент у руке баш у кампу.

И сада – два месеца касније – ми смо и даље у контакту помоћу друштвених мрежа и имам информацију да су неке девојчице, које раније нису свирале, сада набавиле инструменте и напорно вежбају, како би своје знање показале на следећем Рок кампу.

Мислим да је све могуће и да не треба одустајати од својих снова. Треба веровати у себе, јер само малим корацима можемо променити овај свет набоље.

***

39. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 5”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 24. октобра 2017. године, у београдском Impact Hub-у. Организатори догађаја – Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана “Србија у покрету” – на тај начин су, већ пету годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и мотивисали учеснике/це и посетиоце да се боре за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: како активно старење продужава младост; на који начин треба развијати вештине деце без родитељског старања; како изгледа дан продавца часописа Лицеулице; како живе и школују се деца мигранти; да ли девојчице могу да буду рокерке; има ли слободе после одслужене затворске казне; ко су особе које пружају подршку женама са инвалидитетом; који су проблеми свакодневице транс особе у Србији; како оснажити особе са инвалидитетом кроз програмирање; како је једна млада жена постала успешна предузетница.

Милица Ђурић је ученица седмог разреда ОШ “Илија Бирчанин” из Београда. Посетиоцима Ignite-а  је говорила о свирању рокенрола и представила је своје музичко искуство стечено у овогодишњем Рок кампу за девојчице, првом таквом кампу у овом делу Европе. Овај пројекат је значајан јер подстиче девојчице да се баве музиком и да свирају инструменте за које се сматра да су “типично мушки”. Милицу покреће рокенрол, а желела би да своју причу подели са свим девојчицама као што је она.