Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Николе Ђурђевића на 35. Београдском Ignite-у “Штафета је у мојим рукама” (25. мај 2016., Impact Hub, Београд)

Нисам пуно обећавао кад сам био мали. Родио сам се са плавом, коврџавом косом, а лекари су мојој мајци рекли да су те локне једино лепо што ће од мене остати. Међутим, данас има свега, само тих локница нема. Пријатељи ме зову Џони, мада нисам као онај оригинални Џони (Johnnie Walker), нисам се находао као он (…).

Детињство сам провео по разним институцијама, центрима за рехабилитацију и колективним смештајима, и тамо сам открио неке своје способности – да цртам, да пишем, а почео сам и да волим да читам. Када сам увидео да могу све? На рекреативној настави у средњој школи, када ме је професор физичког бацио у воду и научио ме да пливам, и то тако што је он мање користио своје руке, како би се ставио у мој положај. Иначе, у средњој школи сам био баш несташног духа и бунтовнички настројен, па сам једном, због незадовољства, са својим другом побегао из интерната. Побегли смо у Сарајево, полиција нас је вратила после три дана, а мислили су да шверцујем дрогу у цевима колица.

Након што сам завршио средњу школу, одлучио сам да упишем факултет, али сам и ту имао потешкоћа, јер сам морао да променим три факултета – због архитектонских баријера. Особе са хендикепом се данас суочавају са проблемом суженог избора факултета које могу да упишу. Ја сам, рецимо, прво уписао Рударско геолошки факултет, па Новинарство, и на крају Вишу пословну школу, коју сам и завршио и која баш представља пример добре праксе.

Живео сам у студентском дому и своје време сам распоређивао између учења, дружења и излазака, односно посета културно-уметничким манифестацијама. У једном тренутку сам одлучио да се укључим и у борбу против дискриминације. Постао сам члан и активиста Удружења студената са хендикепом и већ шест година заредом сам учесник Инклузијаде. (…) Ми се боримо кроз јавне наступе, дебате, расправе, радионице, тренинге, едукацију, вршимо утицај на високошколске установе да се примени једна свеопшта адаптација високошколског окружења у циљу афирмације студената са хендикепом и њиховог равноправног учешћа у образовању. Инклузијада је један јако леп и важан пројекат који спроводи моје Удружење: сваке године се на Златибору окупљају млади са хендикепом и без њега, са циљем да се ти омладински радници оснаже и укључе у нашу борбу и помогну нам.

У слободно време се из хобија бавим музиком, певам, пишем текстове и компонујем, волим да идем на концерте и да се упознајем са музичарима. Неки кажу да имам помало чудан смисао за хумор. Моја животна филозофија – а то је филозофија и организације из које долазим – јесте да хендикеп није у човеку, у особи, у појединцу, већ је хендикеп у друштву. То је предрасуда коју желим да разбијем својом шалом и активизмом. Сећам се једне рекламе за неке цигарете, чији је слоган гласио “No freedom without choice”, што значи “Без избора нема слободе”. Ја сам решио да мој избор буде да не седим затворен код куће у четири зида, већ да се покренем и заузмем се за себе и за друге. (…)

Јако волим филм “Храбро срце”. Нисам Вилијам Волас, али сматрам да су људи који су са мном као борци из  “Храброг срца” и уз Божју помоћ, самостално залагање, труд и упорност извојеваћемо сваку битку која долази.

***

35. Београдски Ignite на којем су активни млади из Србије преносили своја инспиративна искуства о борби за инклузивно друштво одржан је у среду, 25. маја 2016. године, у простору Impact Hub-а (Македонска 21, Београд).

У Србији забрињава велика незапосленост и неактивност младих – чак 43,3% младих у Србији је незапослено. Међутим, активним односом према сопственом развоју и развоју друштва допринос младих од непроцењиве је вредности. Шесторо младих људи који се свакодневно активно залажу за друштво једнаких могућности су, уз превод на знаковни језик и у приступачном простору, у динамичним петоминутним наступима са публиком поделили идеје о томе која је улога младих у борби против предрасуда, развоју инклузивног образовања, рушењу препрека на које наилазе особе с инвалидитетом, бризи о старијима, социјалном предузетништву, промоцији родне равноправности, итд.

Никола Ђурђевић је члан Удружења студената са хендикепом. За активизам се одлучио да би, како каже, можда некада учествовао и у доношењу битних одлука за побољшање квалитета живота особа са хендикепом. Покрећу га вера, самопоуздање, али и огромна количина неправде која је присутна на сваком кораку. Никола Ђурђевић својим највећим успехом сматра то што често успева да насмеје људе, а за њега је, због природе хендикепа, било изазовно да научи да плива и вози аутомобил. Никола се публици Београдског Ignite-а представио причом о авантуристичким, комичним и неуобичајеним ситуацијама из периода његовог сазревања.