Влада Републике Србије
Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)
“Док седимо у учионици, није важно што не могу да трчим. Била сам им равна, често и боља од свих”. Овако сам дуго описивала своје школовање, пре факултета. И нормално, нисам имала појма колико тога страшног и неправичног та реченица одсликава.
Инклузија 1998/9.
Тад, разуме се, нико још није ни чуо за инклузију, нити за индивидуални образовни план. Југ Србије, сеоска школа. Уписана сам у предшколско, а затим у први разред најопуштеније, као било које друго друго дете које нема хендикеп. Сви су знали “чија сам” и да сам “паметна”. Није било психолошких тестова, нити дилеме да ли ту припадам.
Од најранијег школовања била сам одлично прихваћена и нико се није бавио мојим хендикепом, нити постављао питања, ми деца, знали смо се од раније, ја сам једноставно одувек била таква, и то је то. У једној учионици, одељења сва четири разреда. Из генерације 1991. нас четворо. Из тог периода најбоље памтим да сам радила физичко ако желим, а ако не желим, могла сам читав час да проведем у учионици, одаберем књигу из библиотеке и читам. Најчешће сам тако и чинила, и ти су ми тренуци и данас једна од најдражих успомена.
Била сам одувек одличан ђак, и то се некако подразумевало. Тада и нисам о томе мислила. Зашто ја не смем да добијем двојку, зашто се никад није догодило да дођем без урађеног домаћег. Било ми је супер што сви говоре да сам паметна. И што је тата поносан. Што сам добро дете. Што сам посебна.
“Да ми дођеш следећег часа са јединицом, јеси чула?”
У основној, све ми је ишло, сем математике. Радила сам како треба у сваком сегменту школовања. Све, све како треба. Веома рано сам схватила да је бити добар ђак начин да ме остали једнако вреднују. Ако сам паметна, хендикеп иде у други план. И некако, сад кад се окренем иза себе видим да тај страшан притисак морања да се буде, да парафразирам Хомера, “свагда најбољи и одличан између других” нисам ни примећивала. Знала сам да ме и наставници и вршњаци готиве. Једни су ми давали петице у дневник, други без проблема преписивали од мене. Нико ме никада није вређао на тему хендикепа, нисам имала никакве трауме, имала сам фино друштво. Једина ми је траума била учење. То да будем увек спремна, да увек будем одлична. Памтим да сам на полугодишту петог разреда била врлодобра први и једини пут, а то ми је било тада страшно. Нико ми код куће ништа није рекао, нити је икад од мене захтевано да будем увек најбоља, али ја сам се жива појела.
У средњој је моја оптерећеност тиме да морам да будем тачно онаква како систем хоће дошла до врхунца. Професорка психологије је то једина сконтала, у другој години гимназије. Једном ми је док смо разговарале о томе после часа, рекла да морам да добијем јединицу. Да почнем да не учим. Да олабавим мало, под хитно. И рекла је, да ми дођеш следећег часа са јединицом, јеси чула. И дошла сам, не са јединицом, али са дебелим минусом и то “у дневнику”, јер сконтала сам да нешто мора да се мења. И онда сам почела дубоко да мислим.
“Превредновање свих вредности”
После тог првог минуса, и првог бежања у животу, са часа историје, из револта јер смо увек ми “најбољи” одговарали, а остали мирно блејали, нешто се у мени преломило. И тад сам први пут освестила сву неправду, и притисак који сам носила протеклих година. Почела сам да читам Ничеа, да слушам рок. Мислила сам дубоко и тешко, и гушила се у неправичности која је први пут из нематеријализованог осећаја тескобе, добила сасвим јасан облик у једном разговору са мамом.
Она спрема ручак, и по обичају не мирује, сваки час одлази у кухињу. Ја гледам у траке сунца на поду. Имам шеснаест, и наједанпут се тај велики и страшан свет обрушио на моју главу. Говоримо о школи, о учењу. И тад изговарам наглас, ту јасну слику – да сам код куће читала енциклопедије (што свеједно јесам), а у школи била довољан ђак, дакле, образована колико желим ван школе, али системски “глупа”, сви они који су ме тако усрдно подржавали и тапшали и као се дивили како сам супер, би рекли “шта ћеш, закачило је и у главу, не само у ход”. И било би им жао. Давали би ми двојке на икс ноге. На то што сам слатка мала, али ето, “таква”. Штета, баш би била лепа да је како треба.
И онда, разумевање, превредновање свих вредности, свест о томе колико је све то неправедно. Јер да се нисам понашала друштвено прихватљиво, да нисам била “одлична” и имала доказе у књижици да сам “паметна” џаба би ми био мој лични невидљиви “интелект”. Тако су “знање” и школа и оцене биле начин да им покажем да сам “нормална”, “паметна”, “иста”. Па какав је то уопште свет где по неписаном друштвеном кодексу који нико никада неће наглас признати (али ће и даље по њему живети) мораш да доказујеш да си ОК преко “памети” само зато што си другачији? Ево, немам појма, ни данас.
“Студирала сам апсолутно исто као и моје колеге.”
Лаж. А толико пута сам је изговорила током студија, опет несвесно. Чињеница да сам улагала врло често и више него дупли напор да бих положила исти испит, била је нешто што се тицало само мене. Тицало се само личних момената када сам на миру у студентском дому, и бесна као прегладнели тигар, јер опет нисам могла сама да нађем књигу која ми треба. Најлакши део је ту био сести и читати, и последњи. А пре тога је требало толико тога урадити, на компликованији и тежи начин. Никада нисам допуштала да се у мом присуству на факултету говори “свака ти част, како можеш”. Љубазно сам објаснила да од тога добијам мучнину. Радим исто што и ви, студирам, тачка. Нема ничег свакачаст у томе. Нема, али јесте било теже, и имала сам толико много изазова. И нормално, исте резултате као остали. Прилично фине. И тек када сам завршила основне студије први пут сам наглас рекла: јесте, било ми је компликованије. Јесте, радила сам и преко својих граница. Јесте, систем ме је самлео, и издржала сам. Да бих била равноправна. Да бих била једнако вреднована. Једнако паметна. Да би било “нема везе што има хендикеп, одлична је”.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар